Ljubavna pesma – Milan Rakić

Šume bokori cvetnog jorgovana,
I noć zvezdana treperi i žudi,
Za bujnu ljubav svetu Bogom dana.
Dok mesečina nasmejana bludi,
Šume bokori cvetnog jorgovana.

U taku noć je požudnu i strasnu
Izolda nekad čekala Tristana.
Bude se groblja uz kuknjavu glasnu,
I sećaju se npoxyjalih dana.
U taku noć je požudnu i strasnu,

Noseći sobom lestvice od svile,
Starinski vitez, pun vere i nade,
Hitao zamku svoje verne Vile,
I pevao joj strasne serenade;
Starinski vitez pun vere i nade!

Šumi, o noći prohujalog doba!
U srcu nosim nekadanje ljude;
Povorke bele dižu se iz groba
I sa mnom ljube, čeznu, strepe, žude!
Šumi, o noći prohujalog doba,

Strasno i žudno! Ona mene čeka
K’o nekad plava Izolda Tristana.
Strepi, i sluša topot iz daleka…
Dok mesečina nasmejana sija,
I ćuv mirisni zanosno ćarlija
U bokorima cvetnog jorgovana.