Dostojevski i hrana – Omiljena jela i pića Fjodora Dostojevskog

STOČIĆU, POSTAVI SE…

Omiljena jela i pića Fjodora Dostojevskog. Šta je jeo Dostojevski

Lako je primetiti da glavni junaci romana Dostojevskog mnogo razgovaraju i  razmišljaju, a vrlo malo jedu. Međutim, sećanja prijatelja i članova porodice velikog pisca svedoče da je ruska kuhinja uvek zauzimala posebno mesto u njegovom svakodnevnom životu. U kući Dostojevskog, neka jela su imala poseban status i njihovo posluživanje bilo je prava ceremonija…

Prema sećanjima Ane Grigorjevne Dostojevske, druge piščeve supruge, „muž je osobito voleo rusku kuhinju”. Fjodor Mihajlovič je često tražio da mu se pripremaju jela koja su u to vreme bila popularna u Sankt Peterburgu.

Šta je rado jeo genije književnosti, psihologije, jezika i stila…

Među njima se izdvajaju: moskovska soljanka (čorba koja za osnovu ima mesni buljon sa sitno seckanom kobasicom, kupusom i kiselim krastavcima), pohovani teleći file, rastegaji (pecivo s otvorom s  gornje strane i različitom vrstom nadeva), podove piroške (posne piroške s graškom, repom, usoljenim pečurkama i drugim nadevom).

Uz kokošku – mleko!…

Osim tog, Dostojevski je imao dosta originalnih gastronomskih navika. Tako je, prema sećanjima njegove supruge, veoma voleo da uz kuvanu kokošku pije toplo mleko. A pre nego što bi pojeo neki slatkiš, rado bi popio pola čašice konjaka.

Kad je bio u melanholičnom raspoloženju, Dostojevski je tražio da na trpezu iznesu zdelu buljona, teleći pohovan file, čaj i vino. U dobrom raspoloženju, radije (ne: rađe!) je jeo sir, orahe, pomorandže, limun, pečurke, kavijar i francuski senf.

Spisak neobičnih gastronomskih navika Dostojevskog upotpunjava ispijanje, tzv., hlebne votke za doručak (vrsta votke od pšenice, popularna u 19. veku).

Votka, samo uz hleb…

Piščev jutarnji ritual njegov savremenik Mihail Aleksandrovič Aleksandrov u svom dnevniku opisuje na sledeći način:

„Došavši, jednom, kod Fjodora Mihajloviča, za vreme doručka, video sam ga kako pije običnu hlebnu votku. Zagrizao bi komad crnog hleba i ispio malo votke iz čašice, a onda je sve to zajedno žvakao”.

Dostojevski je govorio da je to najzdraviji način pijenja votke.

Čuven ruski pisac je obožavao poslastice i čuvao ih je u specijalnim fiokama, u ormaru za knjige, u radnoj sobi. Piščeva kćer Ljubov Fjodorovna Dostojevska se seća:

„Otac je slatkiše rado jeo danju, a ponekad i noću”…

Posvećenost književnom radu, ogromna radna energija koja bi se, samo, mogla uporediti s Balzakovom… ispunjavala je njegovu radnu sobu…

Ovako je izgledao sadržaj fioka ormara za knjige Dostojevskog: kutije sa smokvama, urmama, orasima, suvim grožđem i voćnim želeom (ruski žele se u 19. veku pripremao od umućenog pirea od jabuka, šećera i drugog voća), suvo crno grožđe, marmelada, kraljevske suve šljive (od najslađe i najkrupnije vrste šljiva), pa, čak, i sveže grožđe!…

Sam kuvao čaj… „Tata je uvek pazio…“

Kao i svaki visokotalentovan osoben originalan umetnik, Dostojevski je neke svoje navike dovodio do krajnosti. Jedna od tih navika, bila je ispijanje čaja. Dostojevski je voleo jak crn čaj i pio ga je u velikim količinama, sedeći za svojim radnim stolom. Dostojevski je bio veoma zahtevan kad se radilo o pripremi čaja i zato ga je uvek kuvao sam. Njegova kćer, tu proceduru, opisuje, ovako:

„Najpre bi isprao čajnik vrelom vodom, zatim bi stavio 3 kašičice čaja, nalio, samo, trećinu čajnika vodom i pokrio čajnik maramicom… Tri minuta kasnije bi dopunio čajnik vodom i ponovo ga pokrio. Sipajući sebi čaj, tata je uvek pazio na boju napitka i vrlo često mu se događalo da čas doliva čaj, a čas ga izliva u zdelu za ispiranje i dodaje vrele vode. Često se dešavalo da u svoj kabinet odnese čašu, i da se zatim vrati kako bi dolio koncentrat ili razblažio čaj. Tvrdio je: Kad sipam čaj, izgleda mi da je boja dobra, a kad ga odnesem u kabinet, vidim da ne valja.”

Pisac je za čaj imao posebnu čajnu kašičicu i u čašu je dodavao dve kocke šećera…

(Sećanja porodice i prijatelja Dostojevskog na njegove gastronomske navike objavljena su u knjizi Pavla Fokina: „Dostojevski bez ulepšavanja“,  Amfora, 2008.)

Izvor: ruskarec.ru

Priredio: dipl. fil. Velibor Mihić, pf

oOOo