Nemačka desnica jača sve više – Pegida i zemlja koja klizi udesno

Bio je 28. avgust, 2:07 ujutru, Hauptštrase 70 u mestašcu Zalchemendorf. Jedna trospratnica gori. Nedugo pre toga, u nju se uselila porodica iz Zimbabvea. Ispod kreveta jedanaestogodišnjeg Alvina će vatrogasci kasnije pronaći corpus delicti – molotovljev koktel. Ubačen kroz prozor u prizemlje zgrade gde, samo ludom srećom, niko nije stradao. Ubilački ekscesi poput ovog u Nemačkoj se broje stotinama. Poređenja radi, 2011. je izbrojano 18 napada na izbegličke domove, a četiri godine kasnije njih 600.

Demonstracije Pegida protiv izbeglica u Nemačkoj

Ali Nemačka je 2015. pokazala i drugo lice. Hiljade dobrovoljaca, od učenika do penzionera, pomagale su da se smeste i opskrbe Sirijci, Avganistanci, Iračani i drugi. Plišani medvedići i čokolada za decu, pomoć s birokratskim peripetijama za roditelje. Delatna, aktivna pomoć koju obično zovemo kulturom dobrodošlice. U inostranstvu se čude blesavim Nemcima, a i mi sami kao da smo pomalo dirnuti širinom svog srca.

Nemačka i izbeglice, to je tema koja je obeležila godinu i uzburkala duhove. I skoro nedodirljiva Angela Merkel spotiče se o svoju odluku da otvori granice pred onima koji traže pomoć. U međuvremenu javna klima prema izbeglicama nije određena samo etičkim principima. Osmog decembra je registrovan milioniti potražilac azila u prošloj godini. Još i pre toga je kancelarkina politika otvorenih vrata nailazila na otpor u njenoj partiji, kabinetu, lokalnim samoupravama. I na ulici. Nemačko društvo je demonstriralo duboku podeljenost.

Etika azila zasnovana na istorijskim poukama nacističke diktature i Drugog rata naišla je na otvoreno odbijanje među onima koji smatraju da su država i društvo preopterećeni tolikim prilivom izbeglica. Ankete pokazuju da je ksenofobija u porastu. Od svih aspekata desnoekstremnog mišljenja, najistaknutiji je neprijateljstvo prema strancima. Izbeglička politika Savezne vlade postala je projekciono platno za novu fobiju prema strancima. Tu fobiju opslužuju pre svega rasistički pokret Pegida, populistička partija Alternativa za Nemačku i desnoekstremna stranka NPD.

Pegida, saksonski fenomen

Zajednički imenitelj: oni sebe vide kao žrtve i žele da ih država zaštiti od izbeglica, od stranaca – to pre svega važi za pristalice Pegide. „Regionalni fenomen koji je u mnogome ograničen samo na Saksoniju“, kaže David Begrič. Ovaj teolog i sociolog iz Magdeburga kaže da ksenofobni pokret ima odjeka pre svega na istoku Nemačke, dok je na Zapadu već neslavno propao. Tvrdi da su na istoku, teritoriji dakle nekadašnjeg DDR-a, i dalje omiljeni politički koncepti koji zagovaraju povratak homogenom društvu.

Patriotski Evropljani Protiv Islamizacije Zapada (Nemački: Patriotische Europäer gegen die Islamisierung des Abendlandes), skraćeno Pegida, je Nemački anti-islamski politički pokret osnovan u Dresdenu (Istočna Nemačka) u Oktobru 2014 godine.

U većini pokrajina okupljanja Pegide nisu od posebnog značaja za Službu za zaštitu ustavnog poretka (nemačka verzija Državne bezbednosti). Na Fejsbuku ova platforma ima gotovo dvostruko više lajkova od svih parlamentarnih stranaka – zajedno. Pristalice Pegide su mahom muškarci srednjih godina koji pretežno imaju stalno zaposlenje. Na šetnjama kroz Drezden i druge gradove svakog ponedeljka se prikazuju kao moć naroda i zaštitnici hrišćanske kulture Zapada. Pri tome Evrope nigde nije tako malo religiozna kao na istoku Nemačke, primećuje Begrič.

Zanimljiva je značajka da su simpatizeri Pegide zapravo dobro obrazovani. Mnogi su studirali. U osnovi smatraju da je demokratija dobra, objašnjava Lars Gajges s Instituta za istraživanje demokratije iz Getingena. „No pristalice Pegide mori ubeđenje da je reprezentativna demokratija, dakle predstavljanje putem partija kao u Nemačkoj, zapravo defektna demokratija“, kaže Gajges. Etablirane stranke, mediji i privreda su šrafovi iste klike i nikome od njih nije stalo do naroda – u to su šetači Pegide ubeđeni.

Novo je što se nezadovoljstvo glasno izražava na ulicama. Nasuprot tome, razlozi nezadovoljstva su dosta stari. U pitanju su ljudi koje je neoliberalizam socijalno pregazio. Razgradnja socijalne države koju je socijaldemokratski kancelar Gerhard Šreder sprovodio od 2003. značila je gubitak socijalnih davanja. Milioni nezaposlenih od tada osećaju da su ostavljeni na cedilu i izdržavaju se raznim kratkotrajnim poslićima. Protestni potencijal dolazi iz stomaka loše plaćenog radnika u uslužnim delatnostima. Dostavljač paketa s diplomom fakulteta je postao prototip socijalne frustracije. Ta duboko usađena ozlojeđenost sada se istresa na izbeglicama.

Kao posebno istočnonemački fenomen dolazi i što politika od građana traži spremnost da se menjaju i budu fleksibilni zbog dolaska velikog broja izbeglica. „Zaboravlja se“, kaže David Begrič, „da se ljudi na Istoku u poslednjih 25 godina pokazuju mnogo spremnijim na promene nego neki zapadni Nemci.“ Na Istoku je ljudima više muka od menjanja.

AfD, bojler nezadovoljstva

Nastala je kao ekonomsko-liberalni pokret koji prezire evropsku monetarnu uniju i zajedničku valutu i tako je zamalo ušla u parlament pre dve godine. Onda je delovalo da je Alternativa za Nemačku (AfD) već mrtva – ali tada se stranka pocepala. Napustio ju je jedan broj osnivača, uključujući i predsednika partije, ali ono što je ostalo odabralo je desnoekstremni kurs i beleži dvocifrenu podršku u anketama. Evro tamo više niko ne kritikuje. Nova partija je percipirana kao antiizbeglička stranka.

Nedavno se saznalo da je jedan od lidera AfD-a Bjern Heke na nekakvom skupu naširoko raspredao o razlikama u razmnožavanju „afričkog i evropskog tipa“ čoveka, zbog čega je upozoren i iz sopstvene partije. „Stranka je u zamci radikalizacije“, kaže renomirani istraživač desnog ekstremizma Hajo Funke. „Ne radi se samo o gospodine Hekeu i njegovim biološkim rasističkim istupima. Narodnjački nacionalistički ekstremizam je sastavni deo ove partije jer i drugi njeni članovi govore o tome da recimo arapske izbeglice nemaju šta da traže u Nemačkoj.“

AfD sebe vidi kao prirodnog partnera saksonskog pokreta Pegide. Milion izbeglica u zemlji deluju kao „katalizator novog desnog pokreta“, piše nedeljnik Špigel. Pokret zahvata pre svega konzervativne građane koji su poslednjih godina osetili da ih etablirane partije više ne predstavljaju. Pogotovo je Demohrišćanska unija svojim kursom na političkom centru izgubila birače desnog krila.

NPD, slučaj za sebe

Kada se radi o potpirivanju ksenofobije, NPD je uvek tu negde na čelu kolone. Nacionaldemokratska partija Nemačke poslednjih godina imala je sve manje i manje podrške, ali izbeglička kriza joj je donela novi rast. Bezbednosni krugovi smatraju da bi njena snaga bila još i veća da se nisu pojavili AfD i Pegida. Ustavni sud početkom godine po drugi put odlučuje o eventualnoj zabrani rada ove partije i tada će NPD ponovo biti tema svih medija. A baš tada se očekuje da talas izbeglica dobije na intenzitetu.

Prema statistikama, u Nemačkoj nema više od 25.000 desnih ekstremista spremnih na nasilje. Tek svaki deseti među njima je pripadnik nekakve desničarske ili neonacističke mreže. Očigledno je da u Nemačkoj ne postoji tajni master plan prema kojem se redovno vrše napadi na izbegličke domove. Više od dve trećine otkrivenih počinilaca ispostavljaju se kao lokalni mladići koji ranije nisu bili, što se kaže, poznati policiji. To je još jedan dokaz da se tiha sredina društva radikalizuje. Analitičari govore o raspojasanoj Republici.

Tu spada i činjenica da sve više ljudi učestvuje na kontrademonstracijama protiv desničarskih okupljanja. Stručnjak za ekstremizam Hajo Funke ubeđen je da će se ksenofobni potencijal u Nemačkoj ponovo umanjiti ako politici pođe za rukom da jasno postavi i sprovede politiku azila i da svim izbeglicama pruži stalni krov nad glavom. Angela Merkel kaže: Možemo mi to.

Godina 2015. dozvoljava samo ovakav zaključak: novi ksenofobi nisu nemački narod, ali jesu deo tog naroda. I biće ih sve više.