Kultura

Ljubiša Simić: Luka za pisce u rasejanju (INTERVJU)

Sa pesnikom i predsednikom udruženja pisaca iz dijaspore

Za predsednika udruženja pisaca „Sedmica“ iz Frankfurta, to je mala oaza srpske pisane reči i sigurna luka za pisce u rasejanju koji stvaraju na maternjem jeziku. „Veliko uporište nalazimo u radu sa mladima. Kroz naše aktivnosti pokušavamo da otrgnemo podmladak od asimilacije ili da taj proces koliko je to moguće usporimo“, objašnjava Simić značaj „Sedmice“.

 

Ljubiša Simić, predsednik udruženja pisaca „Sedmica“ iz Frankfurta, rođen je 1970. godine u Tularu kod Medveđe na jugu Srbije, a od 1991. godine živi i radi u Frankfurtu na Majni. „Sedmica“ je izuzetno aktivno udruženje koje deluje kao sekcija Udruženja književnika Srbije.

luka za pisce

Osnivanje „Sedmice“ iniciralo je 1996. godine sedam pisaca predvođenih Milutinom Alimpijevićem. Članovi Udruženja se posebno ponose time što su prošle godine bili izdavači zbirke poezije dece iz cele dijaspore objavljene pod naslovom „Jezik nam je otadžbina“. Pesnik Ljubiša Simić član je Udruženja književnika Srbije, Književnog društva Hesen, PEN centra za nemačko govorno područje i čovek koji okuplja literarne stvaraoce iz Nemačke i drugih zapadnoevropskih zemalja. Objavio je zbirke pesama: „Tamo vamo“, „Mače naopače“, „Uzbuna“(na srpskom i nemačkom jeziku), „Maraton“ i „Vodoskok reči“.

Ljubiša Simić je dobitnik više književnih nagrada za svoja književna ostvarenja: Treću nagradu u JKP za poeziju za decu (1991), Prvu nagradu u UP7 za poeziju za decu (2000), iste godine i Treću nagradu u JKP za poeziju za decu, Bronzani Orfej 2001, Zlatni Orfej i Kočićevo pero za 2010. godinu za pesmu „Tamo vamo“ koja je prozvana himnom dijaspore. Književnu nagradu Sima Ćučić dobio je za pesništvo za decu i Misaonik za 2011. godinu. Učestvuje u svim aktivnostima usmerenim na očuvanje srpskog jezika, kulture i identiteta u rasejanju. Simić govori za „Jedinstvo“ o nekim pitanjima vezanim za pisce u dijaspori i saradnji sa Društvom književnika Kosova i Metohije čiji je počasni član.

Kako ste i zbog čega odlučili da napustite zavičaj i potražite bolji život u inostranstvu (Frankfurtu na Majni)?

– Došao sam kao student početkom devedesetih godina kod tetke u Frankfurtu, na kratko, a onda se razbuktao rat u bivšoj Jugoslaviji i tako sam odlučio da ostanem na Zapadu i svojim radom ostvarim egzistenciju i lepše snove…

Kako izgleda biti Srbin u dijaspori?

– Teško je biti Srbin u Srbiji, a kamoli u dijaspori.

Sa kakvim se problemima suočavate u borbi za očuvanje srpskog jezika i srpske ćirilice, delujući posredstvom Udruženja pisaca „Sedmica“ čiji ste predsednik?

– Udruženje pisaca „Sedmica“ je jedna mala oaza srpske pisane reči i sigurna luka za sve pisce u rasejanju koji stvaraju na maternjem jeziku. „Sedmica“ je jedna od najživljih književnih asocijacija van matice posvećena očuvanju srpskog jezika, ćirilice, identiteta, kulture, a posebno literature. Veliko uporište nalazimo u radu sa mladima. Naš najveći problem je asimilacija. Kroz naše aktivnosti pokušavamo da otrgnemo podmladak od asimilacije ili da taj proces koliko je to moguće usporimo.

Kakvu saradnju ostvarujete sa Književnim društvom Kosova i Metohije?

– Sa Književnim društvom Kosova i Metohije imamo veoma plodnu saradnju koja traje skoro čitavu deceniju. Mnogi naši članovi su i članovi KD KiM i obratno. Realizujemo zajedničke projekte, posećujemo književne manifestacije u Mitrovici i drugim mestima na Kosovu i Metohiji, a takođe pozivamo pisce Kosova i Metohije na naše tradicionalne književne susrete u Frankfurtu. Ta saradnja može samo da se nastavi, produbi i već imamo odlične ideje i planove za sledeću godinu.

Koje su najznačajnije godišnje manifestacije frankfurtskog Udruženja pisaca „Sedmica“ i na kojim od njih učestvuju i pisci sa Kosova i Metohije?

– To su tradicionalni Majski i Oktobarski susreti pisaca dijaspore i učešće na Sajmu knjiga u Frankfurt, najvećem sajmu knjiga na svetu.

U čemu Vam sve pomaže članstvo u PEN centru za nemačko govorno područje?

– Saradnja sa PEN centrom za nemačko govorno područje, čiji sam član već nekoliko godina, je takođe na zavidnom nivou. PEN centar organizuje svake godine susrete pisaca u nekom nemačkom gradu, ali tamo poziva samo svoje članove i čitanja su na nemačkom jezku. Naši pisci koji pišu samo na maternjem jeziku ne mogu učestvovati na takvim književnim skupovima, zato mi prevodimo literaturu sa srpskog na nemački jezik i obratno i organizujemo zajedničke dvojezične književne večeri na srpskom i nemačkom jeziku.

Vaša poezija je često puna humora i ironije. Kako to ide jedno sa drugim?

– Ljudi se veoma retko smeju, sve je više napetosti, brige i tuge u svetu. Humor je veoma bitan, smeh je zdrav za čoveka i okolinu, širi pozitivnu energiju. Zato ja darujem čitaocima pesme i priče u kojima dominira humor. Ironiju koristim kada želim da ukažem i skrenem pažnju na neke anomalije u društvu.

Gosti udruženja pisaca „Sedmica“ su često i pisci drugih nacionalnosti sa prostora bivše Jugoslavije. Koje su to nacionalnosti, najčešće, i šta vas spaja osim lepe reči?

– Česti gosti naših književnih priredbi su i pisci svih nekadašnjih republika, a sada država bivše Jugoslavije, od Vardara pa do Triglava. Umetnost i kultura ne poznaju granice, pogotovo ako se iskazuju na istom jeziku bez obzira kako se taj jezik danas iz političkih razloga negde zove. Lingvisti znaju da je to jedan te isti jezik i da se uvek zvao srpski.

Kako gledate na rastući problem migracija u svetu, Srbiji i Nemačkoj?

– Danas mirno posmatramo islamizaciju Evrope. Sutra ćemo plakati zbog toga. Francusku i Nemačku čeka sudbina Kosova i Metohije. Ne želim zlo nikome, a najmanje sebi, ali vreme će pokazati šta nam budućnost donosi.

A na problem izraženog terorizma?

– Terorizam je velika varka. To je delo SAD-a, da se što više pometnje unese u narod, da svi žive u velikom strahu, a Amerika onda može pod izgovorom borbe protiv terorizma da radi šta hoće svuda u svetu.

Nostalgija za zavičajem i rodnom grudom iz Vašeg ugla?

– Mi smo ovamo ni vamo ni tamo.

Kako su Vam i kada Hrvati „oteli“ pesmu „Tamo vamo“(himnu dijaspore) i plasirali je pod naslovom „Bog i Hrvati“?

– O tome su pisale novine u Hrvatskoj, Srbiji, BiH, Crnoj Gori… Bilo je to čini mi se 2007. pa 2010. godine, i do dana današnjeg je ta moja pesma koja je prozvana Himnom dijaspore aktuelna i njena popularnost ne jenjava. Drago mi je što je tako, što se svi otimaju oko moje pesme, jer je to najveća nagrada za jednog autora da mu pesma postane narodna.

Izvor: Jedinstvo

Autor: Slavica Đukić

Ostavite komentar

Ostavite komentar