Nežna planeta
Znam sve neponovljive pokrete
Iz kojih svet izvire
To je baš ono vreme čemu se svi pesnici čude
Kad muva ujede reč radosno zamagljenim pogledom
Dete se nasmeje
Onda kad nije bilo mesta u otvorenim knjigama
Dete daje nadu da često mislim o svađama
Ili savetima prijatelja
Šumna je krv slatke rečenice
Čak i na vetru oči odgonetaju prazninu
U noći kosti poznanstava nose tvoj glas
Pomeraju se levo-desno a drvo ostaje samo
Tu gde rasipaju se reči uz opasnost da ostanemo živi
Ne kasnim jer bol još drži tamu ulovljenu kao ribu
I baca joj krilca radoznalosti
Glas izmenjen na ovaj svet
Kad na nikog nije ličio
Hvali mrtvima san
Duboko u brežuljcima
Vodu s daljine neko čita sa željom da je zaustavi
U blizini sna
Na mestu gde nisam prisustvovao
Svom rođenju
Voda često čeka smrt na našoj ruci
Drvo ljudi piće
Parada stoke
I narušavanje smisla
Ljudskog cenkanja
Visi kao slama u toplini smeha
Ispod starog rasklimanog kreveta
Koju su deca morali da spale
U tajni čitanja slepa čulnost premešta se
Na drugu stranu noći
Sa mnom pregovara
Iz ovog života
Mogao bih da se prebacim preko zida
I odišem svoju sreću
A ja se povlačim naslonjen sudbini
Živim kraj prozora gde mrtvima postoji drugi put
Koji iza svih iritira naše sećanje
Pržeći seme vrelog jezika u zvuku nestaje
Ta nada drevnih glasova iz teksta mog tela
Postaje moja pesnička intima
Jer nikada u poeziji nije pokušala da pronađe postojanje svih
Da da ništa razapeto na asfaltu
Svi ljudi izdaju svi gube srce
Ali uspomena živi kao tekuća voda
Učenje: tvoja poslednja nežna planeta
Tek razlistava prozračnost vazduha
Probaj da vikneš
Dugo pričamo za potomstvo pahulje
Zaboravio si sva mesta za normalan život
To što pamtiš je sve u tvojim knjigama
Svi se nepoznati u muvu pretvaraju
Ako je tako: treba se bojati
Onoga što je pred nama
Uz nestajućih razgovora
Muva je najčešće tu
Na stepeništu zubara
Govori za mene… dušo čekam tebe
Moraš da probaš moj sirup
…
Tvoj lik u
Jednoj drugoj krajnosti
Podeli moj svet