Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Ostalo

Samosabotiranje na putu ka ličnoj sreći

IRACIONALNE PREPREKE

Koliko često pomislimo da nam je neko drugi kriv za lični neuspeh, toliko retko postavljamo pitanje o mogućoj sopstvenoj krivici za to. Samosabotiranje – možda se u ovoj reči krije ono što nam predstavlja kočnicu na putu izgradnje lične sreće.

 

Sreća se postavlja kao univerzalni cilj svih ljudi i traganje za njom je ono što svi činimo. Na nekom najširem nivou, sreća bi značila dostizanje unutrašnjeg mira.

samosabotiranje

Sreću pokušavamo da nađemo na načine koji su nam dostupni, u okviru svojih mogućnosti. U čovekovoj je prirodi da se ponaša iracionalno i samim tim sebe sabotira. Toliko toga što sami činimo sprečava nas da se osećamo spokojno i zadovoljno.

Pomenućemo samo neke vidove sabotiranja: sklonost ka perfekcionizmu, na primer. Naoko to može da simbolizuje posvećenost, predanost, analitičnost… Sa druge strane, obzirom da je savršenstvo nemoguće dostići, i opsedanje tim potencijalnim savršenim krajnjim rezultatom vodi samo ka nezadovoljstvu.

Potom, tu je preterano bavljenje prošlošću ili budućnošću. Smisleno je analizirati prethodna iskustva i iz njih učiti, to je korisno i bez toga se ne može. Opet uvlačenje u stalne analize i žal za nekim propuštenim šansama ili pogrešnim odlukama, samo će nas držati zaglavljene. Slično tome, beskrajno planiranje budućnosti, moranje, trebanje, preveliko očekivanje vode do anksioznosti. I jedno i drugo oduzima nam mogućnost da budemo u sadašnjem trenutku.

Upoređivanje kao skala koja nam pokazuje gde se nalazimo je korisna. Ono što nije korisno je kvalifikovanje kao rezultat tog poređenja. Čak  i kada ide u našu korist, beskorisno je. Uvek će biti neko i ispod i iznad nas. Možemo da biramo da tugujemo ili radujemo se zbog toga, nijedno nema previše smisla. Ono što ima smisla jeste da budemo svesni gde smo trenutno i, brzinom koja nam odgovara, lagano idemo ka boljem.

Kada ovako ukratko sagledamo na koje sve načine trošimo energiju i sami sebe blokiramo, jasno je da smo u velikoj meri sami tvorci svog raspoloženja i pogleda na svet. Neaktivnost, linija manjeg otpora i različiti izgovori nam oduzimaju od kvalitetnijeg života koji bismo mogli da imamo.

Pošto ljudi funkcionišu po principu zadovoljstva, to bi značilo da mi i iz sabotiranja svoje sreće imamo neko zadovoljstvo, neku korist. Niko ne bira svesno da bude neuspešan, već u tome ima neku dobit.

Kakvu dobit možemo imati iz neispunjavanja svojih želja?

Reč je zapravo o računici, o vaganju koji bi potencijalni ishod bio bolji. Sa jedne strane, postoji želja za ostvarenjem svog sna, a sa druge, strah od neuspeha i, što je paradoksalno, strah i od mogućeg uspeha. Neretko, u takvoj situaciji ljudi pre odluče da ostanu na sigurnom, već poznatom mestu sa tim nezadovoljstvom koje imaju, nego da se odvaže da se otisnu u nepoznato, i možda uspeju.

Pojam koji se tu često pominje je zona komfora, odnosno izlazak iz zone komfora. Tamo gde mi je sve poznato, gde sam ušuškan, gde znam šta me čeka, odatle lakše funkcionišem, više kontrolišem. A pošto je teško sebe na ovaj način sasvim svesno sabotirati, dešava se da osoba samu sebe ubeđuje da taj, početno zacrtani cilj i nije zapravo toliko bitan. Jednostavnije rečeno, počinje da samu sebe obmanjuje.

Na koji način se izlazi iz tog kruga samoobmanjivanja?

Način na koji smo došli u ovu nezavidnu poziciju nudi nam i rešenje. Potrebno je iskreno i otvoreno sagledati situaciju u kojoj se nalazimo i otkriti ličnu istinu.

Po OLI metodu, kroz život razvijamo sposobnosti za obradu emocija i u zavisnosti od toga u kom delu razvoja smo zapeli, na toj sposobnosti treba da radimo. U ovakvoj situaciji, preporučuje se pomoć obučenog savetnika, koji može da prepozna nekonstruktivne stvari i sa kojim možete imati tzv. korektivno emocionalno iskustvo. To zapravo znači da kroz otvoren razgovor i odnos sa njim možete vratiti film i videti na kom mestu se problem javio, a potom na njemu raditi.

Ukoliko pak odlučimo da se sami pokrenemo i da izađemo iz tih ponavljajućih obrazaca koji nas vode ka neuspehu, moramo napraviti jasan plan od koga se ne može odstupati. Ključna bi bila samodisciplina, da na zadatom putu istrajemo.

Koji ćemo način da odaberemo od ova dva, manje je bitno. Ono što je najvažnije je prepoznati svoje mehanizme sabotiranja sreće i što je pre moguće početi sa radom na dostizanju svoje sreće.

Autor: Aleksandar Pejčić, savetnik za lični razvoj

Ostavite komentar

Ostavite komentar