МЕСТО ГДЕ МОЛИТВА НЕ ПРЕСТАЈЕ
Путописна репортажа и утисци са ходочасног путовања у манастир Почајево и Свето Успенску Почајевску Лавру.
Кажу да сусрет са Русијом почиње у Почајеву. Када сам први пут отишла у Почајево, чудесна снага молитве верника у храмовима додирнула је и моју душу. Слушала сам, гледала, упијала. Дуго су ми по повратку мисли биле испуњене новим лепим искуством доживљаја православне вере.
Пред очима су ми биле слике из Почајевске Лавре – дворишта, пећине Јова Почајевског, светих моштију дивних светитеља Амфилохија и Јова, чудотворне иконе Пресвете Богородице, места на које је својом ногом стала Пресвета Богородица, црквене продавнице, дивних послушника, небеског певања великог броја монаха, верника који се исповедају у храму, трпезарије и људи који се, стојећи поред стола, дуго и побожно моле пре оброка… Много догађаја, много суза, много лепоте… Толико тога узвишеног и снажног се десило, да се, после неког времена, пробудила велика чежња да се поново оде, као у свој дом…
Када сам други пут дошла у Почајево, не знајући чак ни да сам кренула на дан Светог Јова Почајевског, 10. новембра, осетила сам велику милост. У срцу је титрала захвалност за диван благослов. Ево наше Почајевске Лавре, наших стаза којима смо ходали, места на којима смо застајкивали да плачемо, места на којима смо се смејали и били радосни и захвални за пружену милост. Ево новог јутра у Почајевској Лаври… Присуствовали смо молитвеном читању Акатиста Светом Јову Почајевском и Светом Амфилохију, поред моштију светитеља, у Пешчерној цркви. Целивали смо чудотворну икону Пресвете Богородице, учествовали у Литургијама у Успењском храму, поклонили се Стопи Мајке Божије, учествовали у заједничкој великој радости и захвалности. Крепила нас је молитва нашег оца Милића и благослов који смо понели из наше Старе Цркве. Овде у Почајеву, мислимо на драге људе, помињемо и пишемо имена за молитву, напајамо се духовним искуством које ћемо поделити са нашим породицама и пријатељима, са браћом и сестрама у нашој цркви.
На оваквим путовањима људи постају међусобно блиски и препознају се по срцу. Наша малена група кренула је на гроб Светог Амфилохија Почајевског. Рекли су нам да није далеко од Лавре. Узбуђени смо. Нема страха, идемо право улицом, причамо и посматрамо куће и дворишта крај којих пролазимо. Са нама је Драгана која је већ била раније да се поклони гробу. За нама креће неки просјак са испруженом руком и пошто је добио измољени новац, напушта нас. Када смо стигли на уређено гробље, пратили смо путоказ. Преко пута гроба стоји свештеник који нас дочекује са радошћу. Узимамо благослов, остављамо имена за молитву. Он нас помазује уљем из кандила са гроба Светог Амфилохија.
Док стојимо, захваљујемо и казујемо молитву. На нашим лицима су сузе и капљице свете воде са мирисом босиљка којом нас је поздравио свештеник Виталије. Стиже нова група посетилаца. Препознајемо људе из нашег аутобуса. Са њима је свештеник Душан. Сусрет свештеника је посебно дирљив и у свима нама је изазвао осећање узвишене љубави. Велика радост је на њиховим лицима, љубављу и поштовањем зрачи њихово поздрављање, један другог благосиљају. Сви смо радосни крај гроба дивног светитеља. Добили смо благослов да узмемо земљу са Светитељевог гроба. Крећемо назад, ка Лаври. Пролазимо поред Семинарије. Тражимо младог Јоана како бисмо му предали поклон из Србије. Обећали смо Мири и њеном сину Милошу да ћемо то урадити. Налазимо Јоанове другове који нам кажу да он више није у Семинарији, да је завршио богословску школу, да је тренутно у Лаври, али да ће му свако предати писмо, дар и поздраве. Захваљујемо им на томе. Тако је Патријарх Павле дошао и у Семинарију у Почајеву. Мада, знамо да је већ одавно у Почајеву. У црквеној продавници има књига и Патријарха Павла и Владике Николаја. Већ су ту.
У самој Лаври виђамо просјаке и бескућнике, иако знамо да они то нису… Читали смо Достојевског, знамо да постоје јуродиви… Пружена рука проси, а просидба је и молба и молитва. За свакога од нас. Милостиња је давање љубави. За свакога од нас. На истом путу су и онај који моли и онај који даје. Онај који моли даје више пружајући благослов, онај који даје проверава своју љубав и милосрђе. Господ је дао човеку слободу да провери своју везаност за пролазно и земаљско и своју спремност да брине о вечном спасењу душе. То је однос љубави кроз доживљај Исуса Христа.
Свако од нас има неко своје искуство са онима који нису случајно на нашем путу. Пролазила сам више пута у једном дану поред једне жене која благосиља. Пресабирам се колико и шта могу одвојити за њу. Сваки пут ме нешто изнутра опомиње да сам поново заборавила храну у соби и да нисам разменила новац. А онда сам кренула ка Цркви и, мислећи на руску сестру, понела новац и храну која нам је остала у соби. Она је стајала на степеништу и била је заокупљена неким послом. Пришла сам и пружила дарове намењене њој. Нисам се сусрела са њеним погледом. Била је искрено дирнута. Чула сам: „Сестрочка, спасиба…“ Таквим је нежним гласом изговорила захвалност као да сам чула најлепшу песму љубави. Била сам посрамљена јер ме је даривала великом љубављу и нежношћу за малени дар.
Молитве у цркви су испуњавале душу жедну Божије речи. Међу нама је било и оних чије су душе у распећу. Крици таквих људи у нама су појачавали страх и приближавали нас Богу. У Почајеву човек брзо схвати шта је философија живота зато што се на једном месту и у једном времену сусретне са рајском лепотом и пакленом муком.
Посебан благослов је сусрет и кратак разговор са коровником Димитријем. Њему је Драгана предала дарове из Србије. Седели смо у соби и пили чај. Говорио је на енглеском. Разумела сам његову причу, иако нисам разумела језик. Говорио је срцем. Слушала сам срцем. Сазнали смо да има обавезу да чува схимника Јована, да брине о напуштеној деци и да ради у штали. Он је послушник на имању у Лаври, а долази из Молдавије. Први поглед на његово лице, прве речи које смо разменили, први утисци о њему су да он делује нестварно, као лик из неке чудесне руске приче. У очима му је било морско плаветнило, брада је била црвено-бакарна а коса тамно црвене боје. Тен је био светао, готово прозрачан. Певао је Богородице Дјево и радовао се. Рекао је да треба да певамо Богородице Дјево када спремамо ручак, јер је тада храна благословена, а људи постају кротки и смирени. Тада у телу сви органи функционишу. Говорио нам је да женама није потребна шминка, јер их тако Бог не препознаје. Сва лепота је од срца. Очи које гледају Бога су најлепше. Сви смо једни другима у тим тренуцима били лепи. Били смо испуњени благодаћу и радошћу. У причи о пролазности и вечности спознали смо његову дубоку веру да Господ има план за наше земаљско трајање, које је трен у односу на вечну љубав коју спознајемо већ на земљи, припремајући се за сусрет са Господом.
Када смо кретали, Димитрије је стајао крај аутобуса. Пре поласка сам му предала иконицу Светога Саве. Пољубио је и прекрстио се. Падале су крупне пахуље. Срећни смо што смо, макар на кратко, доживели руску зиму. Људи су брзим корацима грабили ка своме циљу, повијених тела, како би се штитили од ветра и хладноће. Овакве сцене смо гледали у филмовима и читали у руској литератури. Све је било чаробно бело, само су се златили крстови на црквама у Лаври. Молили смо се у аутобусу. Наш свештеник Душан из Новог Сада, који је чиста љубав, читао је молитву. Крај аутобуса, чекајући да нас поздрави, стајао је Димитрије и држао иконицу. Његов лик се једва назирао због снега који је падао. Био је силуета коју смо остављали у зимском снежном дану. Једино је сијала икона Светога Саве у његовим рукама. То је слика коју смо понели у свом срцу. Махали смо му. Поздравио нас је. Надамо се новом сусрету.
У повратку, сређујемо утиске, размењујемо контакте, планирамо нова путовања. Добри отац Душан говори речи искрене захвалности Господу на благослову да саслужује на Литургији и подсећа нас да увек у свом срцу носимо велику милост и захвалност Господу и Пресветој Богородици за све што смо доживели на овом путовању.
Гоца и ја, као и обично, разговарамо, анализирамо, закључујемо… И нама нестварно делује све што смо доживели. Такође, знамо да ће ово бити велика снага за сусрет са стварношћу у Србији. Тако је и било. А о Димитрију… Мислимо да је сусрет са њим нестваран. Гоца каже да јој се чини да је све време био невидљиво присутан, а да смо га само видели у нашој соби, када нам је говорио о животу, и на поласку за Србију, када нам је махао.
На некој паузи правимо заједничку фотографију за успомену – Гоца (из Норвешке), њена кума, сликарка Миљана, зубарка Ивана, Јелена, Гоца и ја. Са нама је наша Оља са Уба, којој смо захвалне за новооткривени свет поклоничких путовања, и за молитву коју је упутила Светом Николи, како би се наша група безбедно вратила у Србију.
Слике навиру… Толико тога још неиспричаног… Сузе поново квасе лице, у срцу – умиљење.
Да, као што рекох на почетку… У Почајево треба одлазити…
Аутор: Валентина Златановић Марковић
По повратку у Ужице,
Свети Јован Златоусти, 26. новембар 2016.
Divno..hvala vam.