AMANET
to što nišaniš u mene
ja sam se igrao kao k’o mali
jedino bolest nijednu
nisam preležao
i što sam ležao
pod sebe sam žene metao
da me ne žulja paperje snova
ako me pustiš
na zadušni dan
sveću ti palim
sigurno
a i ne moraš
decom sam zemlju decio
i kad god mi se htelo
rakijom sam voćnom
Mesec mirisao
a onu pesmu
što sam smislio
i nije bitno
kako će se završiti
prvim sam je radnicima razdanio
i pečatnim voskom niz Moravu pustio
morem se dolivala
dolivala
pa se svetom prosula
I sad Morava mojom pesmom
daleku neku obalu plavi
u njoj je sve ovo
i još ti ima tu
i gradova i proplanaka
i šumova šumovitih
i imenom svakim
svaku sam ljubav pozvao
da se Morava hvali
što ona nije
ja sam u nju dovukao
i tebe
što ne znaš
i mene što znam
dobro je da ‘oće da nas primi ovakve
a ti to što nišaniš
u mene
ja sam se igrao k’o mali
sa Moravom