Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Mit o uspehu i inteligenciji: Zašto visok IQ nije preduslov uspešnosti?

SNAGA KARAKTERA

Nekadašnji mit o uspehu i predodređenosti inteligencije za put do uspešnih rezultata može biti ono što i jeste u svojoj suštini – samo mit. Jer, kako bi se tumačilo to da je jedno bistro i prepametno dete, koje je nekad ostvarivalo vrhunske rezultate u školi, završilo zaglavljeno u besmislu svakodnevne rutine?

 

Izgleda da koeficijent inteligencije i nije tako bitan predskazatelj uspeha. Prema tvrdnjama psihologa Anđele Dakvort, tajna uspeha leži u istrajnosti, odnosno u onome što ona naziva „snaga karaktera“.

mit o uspehu

Dakvortova je više godina proučavala ljude, da bi na kraju došla do potvrde poslovice: „Naporan rad pobeđuje talenat, kada talenat ne radi naporno“.

Akademske veštine ili koeficijent inteligencije nisu, sami po sebi, ono što može da predvidi budući uspeh, već je kombinacija strasti i istrajnosti ono što čini uspešne ljude posebnima.

„Prosto rečeno, oni imaju snagu karaktera“, objašnjava ona.

Uz fleksibilnost i vrednoću, strast je neophodna da bi se istrajalo u situacijama kada smo suočeni sa nevoljama. Dakvortova kaže da je put do uspeha jednako važan kao i krajnji rezultat.

„Čak iako su neke od stvari koje takvi ljudi moraju da rade dosadne ili frustrirajuće, ili čak bolne, oni ne bi ni sanjali da od njih odustanu. Njihova strast je trajna.“

„Talenat je to koliko brzo vaše veštine napreduju kada u njih uložite određeni napor. Postignuće je ono što se dogodi kada upotrebite te stečene veštine“, tvrdi Anđela Dakvort i dodaje da je uloženi napor dvostruko važniji od talenta ili veština.

Ljudi sa izraženom „snagom karaktera“ imaju izražene četiri osobine: interesovanje, praktičnost, svrhu i nadu, zaključuje ona.

Izdvojili smo i jedno zanimljivo stanovište sa FB profila dr Vladimira Đurića u vezi sa ovom temom.

Zašto inteligentni ljudi često nisu uspešni u životu?

Često razmišljam zašto se nominalno inteligentni ljudi ne snalaze u realnom životu.
I to maltene direktno srazmerno… Što su pametniji, to gore prođu…
A bili su petičari.
Znate ono – sve po PS-u, uredne pernice, dobra deca i tako to…
Kapaciteti i potencijali.
Uvek sve prvi kapirali u školi.
I kad treba nešto da se smisli i premosti, dominirali.
A onda im se desio život. Jednačina sa hiljadu nepoznatih.
U nekim delovima i potpuno nerešiva.
A oni navikli da sve mogu da reše, da završe, da ako ne ide upru još jače, iscimaju se, zagreju stolicu, ne odu na letovanje, odreknu se svih zadovoljstava, dok se situacija ne razreši.
Pa tako su to i njihovi roditelji rešavali, kad popuste…
A nekad se problem ne može rešiti.
Makar ne tada kad mi to želimo.
Život je to, ne matematika.
I onda prvo dođe frustracija, pa bes, pa nemoć, pa anksioznost, pa depresivnost, pa Ne daj Bože…
Baš sam često o tome diskutovao upravo sa mojim ličnim Pametnima.
I onda mi sinoć pade na pamet da to Nesnalaženje možda nastaje upravo zbog toga što inteligentni ljudi slabo tolerišu anksioznost (to odsustvo sigurnosti) i što su skloniji depresivnosti (naučno dokazano, jer više vide i dublje osećaju i imaju više zahteve Super Ega).
Jednostavno ne mogu da se izbore sa tom teskobom i patnjom i tim nespokojem u duši i nemirom u telu.
Tim neizdržom tokom besanih noći.
Jednostavno nisu navikli, oni su dobra deca iz nekih finih i pristojnih porodica, uvek su se i čudili kako neki ljudi žive, kako se muče, kako se ne plaše, nije im bilo jasno kakav je to život i ima li uopšte smisla toliko se truditi bez nagrade, ako nije sve super i sigurno…
Zašto imati sve petice ako nema tog mauntin bajka uz knjižicu?
Loši đaci su se za to vreme već nekako navikli na neuspeh i na muku i na neprijatnost, na sramotu, na problem i ostajanje u njemu na snalaženje, dovijanje, završavanje na menjanje prioriteta, na tapšanje po ramenima uz ono spasonosno „ma nek si ti nama živ i zdrav“…
A pametni…
Iz tih problema kreću da traže izlaz na bilo koji način.
Da nekako zavaraju sebe…
Da zamažu sebi oči…
Ponekom čašicom, ponekim dimom, nekom promašenom ljubavnicom, nekim opasnim hobijem, ma bilo čime što je pogrešno i s one strane rešenja problema zbog koga su i postali anksiozno-depresivni…
Samo da ni sekund ne osete tu ultimativnu neprijatnost.
Ta nemoć i osećaj da ne mogu da reše problem.
Taj bes što se to njima dešava.
(A bili su, ma sigurno ste čuli o njima sve naj, naj…)
Ne uspevaju da donose odluke dok su anksiozni, dok borba traje, dok su emocije uskovitlane i neprijatne dok je glava vruća, dok nemaju samopouzdanja, dok vide samo katastrofične izglede i izbore, a sebe obezvređuju.
I život onda počne da im se dešava, umesto da ga sami stvaraju.
I ne pomažu tu ni religija, ni sujeverje, ni horoskop, ni astrologija…
Jer samo su oni krojači svoje sreće i ništa drugo.
A džaba sva pamet ovog sveta ako ne mogu da se koncentrišu.
Ako ne mogu da sednu, zarone u svoje strahove, komplekse, neizvesnost i neprijatnost da sagledaju širu sliku.
Ako se ta pamet ne okrene protiv problema, a ne protiv sebe.
A neprijatnost izdrži koliko god bilo teško…
Ako se ne skupi Hrabrost, izabere manje loša opcija i prereže Gordijev čvor, pa kud puklo da puklo…
Jer…
To inače bude kao kad super lep, snežno beo, brz i krupan hrčak jurca po onom njegovom točku.
Trudi se do maksimuma da pobedi To Čudo.
Pena je na ustima, oči crvene.
Dok se ne slomi, dok mu se ne sloši i ne padne, skotrlja se nemoćan niz stranputicu.
A da je bio glup i lenj možda bi zastao, malo zaštitio sebe, iskulirao (ne bi okrivljavao sebe i Točak), no bi realno sagledao situaciju i način da iz nje izađe.
Pa bi i točak malo usporio, u jednom trenutku možda i skroz stao, pa bi shvatio da možda može i da siđe…
Da lagano prošeta do Edamera…
I kao svaki pravi Ponavljač…
Uspe…

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280