Vladimir Radić: Ono najbolje

ONO NAJBOLJE

Tanja se pridigla. „Svako zna šta je za njega ono najbolje“, kaže mirno. „Kao što mi znamo“, doda Saša. „Mogao bi prestati. Ne bi to bilo loše…“

Kada su se tiho, po mraku uvukli u baštensku kućicu, zatvorili su ulazna vrata za sobom. Tanja proveri kapke na prozorima, Saša upali lampu s abažurom – nežno svetlo oboji prostor toplih tirkiznih tonova.

Tanja položi na stolicu omot. Razmota papir. S uredno složene hrpe podiže dva komada tamnoplave tkanine s karikama.

On uključi tranzistor, razvuče poljski krevet, prekri ga ćebetom, tranzistor spusti na pod ispod uzglavlja.

Tanja poče kraj ulaznih vrata – kariku po kariku navlači na šipku iznad prozora. Propela se na vrhove prstiju i rub njene haljine digao se visoko iznad kolena. Prostorom leprša tiha, nenametljiva melodija. On se prisloni uz njena leđa, obgrli je oko struka i poljubi u vrat. Glavu je podigla visoko i malo nakrivila kako bi videla bolje. Duga talasasta kosa pomerila se u stranu i otkrila njen meko izvajani vrat. „I stolnjak će biti u ovom istom tamnoplavom tonu“, kaže. „Tako je lep.“ Povlači zavese prema sredini prozora. On otkopčava njenu haljinu, spreda, polako. Zadnja karika na zavesi izmiče, zapinje, spada.

„Stolnjak?“ upita Saša odsutno.

Tanja ostavi tu kariku i tu zavesu, tu šipku – uhvati ga za ruke, odvoji od svoje haljine. „Nemoj, pusti.“ kaže. „Smeta mi kad nešto radim. Ti znaš kako mi to smeta.“

Saša se povuče. Pomeri lampu malo u stranu, prema zidu. Još malo.

Tanja se vrati zavesama, kaže: „Da, stolnjak. Za sto koji treba nabaviti.“ Namesti kariku, gurnu je prema sredini. „I trebaće nam još jedna stolica. Da oboje sedimo kao ljudi, a ne ovako: jedno stoji, drugo sedi.“ Raspoređuje nabore na tkanini.

„Jedno može sesti drugom u krilo“, Saša će šaljivo. „Vidi ovako.“ Miče kukovima levo-desno. Ona ga pogleda odozgo, iskosa. On se uozbilji, pita: „A gde to može stati?“

„Može. Ako sklopiš krevet, onda može.“ Tanja se odmiče, gleda kako zavese padaju, popravlja nabore, doda: „Može i jedan ormarić.“

„Kako to misliš sto i ormarić? A stolica? A krevet? Gde ćemo ga rasklopiti?“

„Zašto?“ Tanja uzima novi par zavesa i pažljivo ih širi preko kreveta. „Mora li to uvek?“

Saša stoji na sredini. Premešta se s noge na nogu.

Tanja prelazi na drugi prozor.

„Imaš pravo“, kaže Saša. Razgrće zavese. „Bolje svako veče vešati zavese. Ili raspremati nameštaj – to je još bolje. Ili i jedno i drugo, to je najbolje – lud provod. Valjda niko neće primetiti. Može biti samo ljubomoran na našu preveliku sreću.“ Navuče zavese.

Ona se okrenu – posmatra ga. Čelom se širi mračna, preteća senka.

„Znaš kakvi su ljudi“, doda Saša. „Zavidni.“

Tanja gleda oštro, ne trepće, prodorno. Obrve podignute, tanke, prelomljene na krajevima. „Tebi je u glavi samo krevet“, procedi hladno. „Je l’ da?“

Saša zasta. „Kako ti …“ Sede. „Kojim tonom … Ne zvuči nimalo …“

„A ti? Kojim tonom ti govoriš? Čuješ li ti nekada sebe?“

Tanja sedi na krevetu pored Saše, zagrlila ga, osmehuje se.

On nagnut napred, ukrućen, oborenog pogleda, s rukama između kolena. Posle nekog vremena: „Mislim – došli smo ovamo kako bi proveli  ugodno veče“, kaže polako. Naglašava svaku reč. Tanja prelazi rukom preko njegovog obraza. Svira muzika. Sagnu se i poljubi ga u usta. On zausti, rekao bi nešto. Ona ga poljubi još jednom. Dugo, na njegovim usnama.

Saša je okrenuo lampu sasvim prema zidu i prostorija se zamrači. Privukao je Tanju na grudi. Ljube se. Otkopčao je dugmad na njenoj haljini, napipao malu oblu kopču na leđima. Otvori je. Tanja se izvuče iz zagrljaja, pridiže malo i skinu haljinu. Prebaci je preko naslona stolice.

On na brzinu svuče svoju majicu i baci je dole na pod.

Sela je ponovo do njega, zagrle se. On smaknu bretele s njenih ramena, ona spusti ruke, šapuće: „Pazi, lančić.“ Prsluče klizne na krevet i ona ga odloži na stolicu pored haljine, proveri lančić.

Dug, čvrst zagrljaj. Ljube se i on miluje njene noge i gladak stomak i tu meku tkaninu i taj topli nabor ispod te tkanine, ta dva topla brežuljka dole i meke dlačice preko njih. Noge su joj prekrštene i on ih malo razmiče, razdvaja, raspliće. Pokušava položiti je na krevet, ali se ona oslonjena rukom na postelju ne da. Šapuće mu: „Polako“, i on miluje njene grudi, stiska ih i ljubi. Tiha muzika. Ljube se i on zalazi niže, niz taj meki, topli prevoj. U tami, ispod tkanine, na tom niskom, poljskom krevetu, u toj maloj sobi, jedva osvetljenoj bledom svetlošću. Tanja zadržava njegovu ruku. „Nemoj“, kaže blago i on je ostavlja tako, ne pomiće je i ona je pušta, zagrli ga. Spuste se na postelju prekrivenu mekim ćebetom.

„Saša”, kaže Tanja. „Molim te …” On gasi svetlo.

Čuje se šuškanje, komešanje, krevet zaškripi, ona ponovo pali lampu. Povlaći rub gaćica nazad, gore, gde su bile ranije.

Ljube se, njegova ruka napreduje. Gasi svetlo. Čulo se šuškanje tkanine, komešanje, krevet, Tanjin glas, glas koji kaže: „Nemoj“, i lampa se ponovo upali, njena ruka na prekidaču. Sela je i namestila gaćice.  Razbarušena, rumenih obraza. On bled,  znojav. Ispod kreveta izvuče sveću, upali je i gurnu pod stolicu. „Može ovako?“ Ona klimnu glavom, on ugasi lampu – u sobi tamnije, samo lelujanje sveće.

„A da ih sada skineš?“ šapnu u njen vrat.

Ona nesigurno: „Ne znam …  Mora li?“

Skida svoje farmerke, krevet se ljulja, ona navlaći ćebe na struk i kaže: „Možda ovako, ispod.“ Gleda ga, on zastaje, ona kaže: „Ali tvoje ostaju na tebi. Dobro?“

„Dobro“, kaže on. Spušta farmerke na pod.

Ona privlači kolena prema grudima, pridiže se malo, i dalje sve pod čebetom, skida se, leže nazad. On se zavlači pored nje, grle se, nameštaju drugučije, bolje, ona kaže: „Tako može.“ Jedno  drugom šapuću, jedno preko drugog, pomeraju kukove u krug, na jednu i na drugu stranu, sve brže, stišću noge jedno drugom, i grudi i ruke i vrat i usne i kolena i dižu ih, prepliću, prepliću prste privijaju uz butine uz vrela leđa između nogu. Tamo gde je meko i gde je čvrsto i gde je vlažno i gde je mirisno i uzdrhtalo i nezadrživo, gde se gubi i nestaje i počinje i bude kraj.

Ležali su napola otkriveni. Tople meke senke poigravale su na drvenim zidovima kućice. Svirala je tiha muzika.

„To mi se dopada“, kaže Tanja. „Sa dosta cveća. Biće nam lepo.“ Glas joj vedar, zvonak. Naslonila se na lakat i igra se s priveskom na lančiću.

On, s rukom preko lica, leži na leđima, zatvorenih očiju. „I ne mora biti nešto velik“, kaže. „Samo neka je ukusno namešten. I prijatno osvetljen. Neka ima dobru muzičku liniju. I neka je na dobrom mestu. To je važno: na dobrom mestu. Čim izađeš, sve ti blizu. Najbolje u centru.“ Skine ruku s lica i nalakti se prema Tanji. „I onda zamisli, kada se vratiš nazad, iz svojih pohoda, kad otkriješ nešto novo, onako umorna, ali zadovoljna, znaš – tamo te čeka nešto lepo. Tvoja oaza.“

Tanja navlači ćebe preko grudi. „Može biti i veći“, kaže živo. „Neka svako dete ima svoju sobu. I neka bude soba za goste – bar jedna. I svako neka ima svoje kupatilo. Neka svako ima svoje plakare za svoje stvari. Kuća … kuća je najbolja! Zamisli, s vrtom! Ipak malo dalje od centra – zbog dece.“

„Je l’ to nešto iz onog tvog dnevnika? Dodaj tamo i jednu baštensku kućicu“, nasmeja se Saša. „Neka se i deca lepo zabave.“

Tanji nije smešno, zaćuta. Pusti lančić.

„Naši imaju te kuće“, kaže Saša. Uozbiljio se. „Toliko su želeli te kuće i eto – sada ih imaju. I? Šta imaju još? Kredite – eto šta imaju. Kada su oni zadnji put bili na nekom pristojnom letovanju? Gde oni izlaze? Kada su bili u operi? u pozorištu? na izletu? Kuda oni putuju? Šta su oni videli u zadnje vreme? Koga su oni upoznali? Koga su pozvali kod sebe? S kim su bili na večeri, u restoranu, na izložbi?“

„Mi kad završimo naše fakultete – ako ti budeš lekar a ja profesor u školi – za nas sve to neće biti nikakav problem.“

„Lekar … Pusti mog matorog. Ako on hoće to, onda on neka to i studira. Mene neka ostavi na miru. A ti, ako hoćeš, ti iz godine u godinu, ceo svoj život ponavljaj jedno te isto u nekoj glupoj školi. Ti samo poslušaj svoje.“

„Ne misliš kako nam oni žele najbolje?“

„Znaš šta ja mislim? Mislim, kako je ova muzika nikakva.“ Saša dohvati tranzistor. „Celo bogovetno veče.“ Ugasi ga.

„Ah, ne budi takav.“

Saša otvori slavinu, sasvim se skide. „Pih“, reče gadljivo. „Evo me kao neka pralja.“ Sapunom trlja belu tkaninu, zategnutu preko ruke.

 „I ja tako perem svoj veš“, kaže Tanja.

„Misliš –  pere mašina za veš.“

„Kada je takav, onda ni slučajno. Inače bi mama mogla nešto primetiti. Samo bi to trebalo. Veš se prvo propere ručno, onda ide u mašinu.“

„Šta može primetiti?  Nema kod tebe ništa što bi se moglo primetiti.“

„Koliko je moglo toliko je bilo.“

„Kako god okreneš, to što si bila, to si i ostala.“

„Tako i treba.“

„Samo što ja ne bih da ostanem“, kaže Saša.

„Zašto ne? Šta je tu strašno? Ne stide se svi mladići zbog toga. Ne misle svi oni samo na jedno te isto… tako, pre vremena.“ Tanja dohvati prsluče, obuče ga ispod ćebeta.

„Ne misle ni sve devojke“, doda Saša. „Ni one sve ne misle stalno na jedno te isto. Pozivnice, bele haljine, veo, zvona. Ne čekaju ni sve one samo tako – neka im vreme prođe. Ne žale one što nisu više ono što si ti još uvek. Čak se i ne stide toga, zamisli! Najsmešnije je to što će oni tvoji momci još i ženiti te devojke. I to, ako one pristanu, ako ovi budu dovoljno moljakali … I na kraju, ko će tu ispasti pametan? Šta misliš?“

Tanja se pridigla. „Svako zna šta je za njega ono najbolje“, kaže mirno.

„Kao što mi znamo“, doda Saša.

„Mogao bi prestati. Ne bi to bilo loše.“

Tanja je ustala i Saša leže na njeno mesto, sapunala je ruke iznad lavaboa. Tanja kihnu. Jednom, i još jednom. „Šta je ovo?“ kaže. Okreće ručice na česmi. „Stalno hladno.“

„Celo veče je tako“, doda Saša. Bio je zapalio cigaretu, ispušta kolutove prema plafonu, plafon je u tami.

Tanja trže ruku. „Hu, sada odjednom vrelo. A-joj!“

Saša se smeje.

Ona obrisa ruke, voda teče i dalje, on se kikoće, sada se i ona smeška. Došla je do kreveta, nagnu se prema njemu. Cigareta u uglu njegovih usta. Gleda ga ljupko. Sasvim se primakla, isturene brade, uze cigaretu iz njegovih usta, on nagnu glavu na jednu, ona na drugu stranu, napućenih usana oboje, i dalje smijuljeći se, ona baci cigaretu u lavabo.

„Smešno, je l’ da?“ kaže.

Iz lavaboa cvrčanje.

„Da pukneš od smeha“, kaže Tanja. „Imaš još jednu?“

Na krevetu kutija s cigaretama, crveni upaljač preko nje. Saša primeti pogled, ali bi kasno, bila je brža, zgrabila upaljač i cigarete, sakrila iza leđa.

„Dosadna si. Kako bi bilo da promeniš ploču?“

„Što si sa mnom ako sam dosadna?“

Pogleda prema njoj, ali uzdrža se, ne reče ništa.

„Reci!“ traži Tanja.

„Gnjaviš s tim pušenjem.“

Tanja zaustavi vodu. „Reci! Pitanje je jednostavno.“

„Ček’ … “, kaže Saša: „Razmišljam.“

Tanja se oblači. Obukla je haljinu, cipele. Zakopčava se. Ne gleda prema njemu.

On se bio pridigao i seo na ivicu kreveta. „Bila si zanimljiva. S onim krupnim sanjalačkim očima koje su kriomice gledale sa druge strane hodnika u školi. U početku, za vreme odmora, malo iskosa. Ona Tanja sa dugom, talasastom, svetlosmeđom kosom i plavim uvojcima koji su blistali naspram prozora. Ženstvena i romantična. Ona koja je volela ‘sentiš’ muziku i pesme, duge šetnje, smeh. Ona koja je volela razgovore o svemu i svačemu, bez obaveza i ograda, bez zaključaka i velikih planova. Ona koja nije pitala šta će reći ovaj ili šta će reći onaj, šta će biti prekosutra ili za deset godina. Tanja koja nije odmeravala, slagala, podešavala, obrtala tri puta, računala unazad i računala unapred. Koja nije govorila kako sve ima svoj red i kako sve ide svojim putem. Ko ne može pogrešiti, a ko može lako zalutati. Neka mila devojka.“

Tanja je stajala kod lavaboa. Ćutala je.

Kada je pogledao prema njoj, prema ogledalu, primeti kako joj se  obrazi sijaju – dve vlažne, krivudave niti. Izvadila je maramicu i obrisala oči. „Pusti me“, kaže šmrcajući. Odgurnu ruku kojom je pošao prema njoj. „Ne diraj me.“

„Hej Tanja, šta je sad?“

Izmakla je rame. „Pusti me, dosta je bilo.“

„Dobro, evo puštam.“

Obrisala je nos.

„Ti si nešto pogrešno razumela.“

„Da, sigurno. Samo kada ti uvek sve dobro razumeš.“ Popravila je šminku, spakovala, zatvorila tašnicu.

„Zar ideš? Tanja!“

Nije mu odgovorila, nije mu rekla ništa, otvorila je vrata i izašla u noć.

„Onda, vidimo se sutra. Važi?“ reče Saša za njenim leđima. „U školi.“

Tanja je zamakla iza žbunja, u baštu, između njihovih kuća, u mrak.

Ustao je i zatvorio vrata. S police iza knjiga izvadi kutiju cigareta. Otresao je prašinu sa kutije, izvadio jednu cigaretu, dohvatio sveću i pripalio.

Ispuštao je kolutove dima. „Prvo – drugo, prvo – drugo,“ govorio je prema stolici, lavabou, prema policama, putopisnim knjigama, maketama brodova pored njih, prema uzglavlju kreveta, i sveći, i prema zavesama, i vratima. Jedan kolut se rasplinu.

„Drugo“, govori polako. „Drugo… možda.“