NOSTALGIJA
Oj Moravo, moje selo ravno,
kuća stara ostavljena davno,
o jeseni moja berićetna,
moj ćilime, moja bašto cvetna.
Noću sanjam jorgovan pred kućom,
kako mi je divno procvetao.
Ne dam nikom da mu cveće kida,
za njega bih sto života dao.
Polja plodna, brda vinorodna
i voćnjake rodom okićene
i proplanke i livade cvetne
i majčine tople oči setne.
Iz mladosti običaje stare
bogomolje, sabore, igranke
i sedeljke, prela i posela
i sva slavlja iz mog Pomoravlja.
I svetinje slavom ovenčane,
Sopoćane, Visoke Dečane,
Ljubostinju, Lazaricu, Žiču,
Ravanicu, svetu Studenicu.
U snu mi se srce razveseli
pa od sreće i peva i plače,
potok suza niz obraze vreli
razbudi me, pa zapevam jače.
Recite mi da li još žito raste
i zelena na livadi trava,
čuju li se još pod krovom laste,
miriše li ljubičica plava.
Pevaju li u gori slavuji,
putuju li još po nebu zvezde,
blistaju li u rosi dragulji,
ravnim poljem da l’ još konji jezde
Da l’ još selom harmonika svira,
rujnu zoru pesma petla budi,
čuju li se frule od pastira,
greje li sunce, recite mi ljudi.