ŽEZLO PRVOG SRPSKOG ARHIEPISKOPA

Štap Svetog Save je sveta relikvija koja se nalazi u Isposnici Svetog Save u Kareji. Naziva se još i Paterica Svetog Save. Ova otmena i neuništiva vertikala srpskog Časnog Krsta i dalje traje zajedno sa nama u živom lancu našeg postojanja u vremenu i večnosti.

 

Osam vekova je prošlo od vremena kada je ovaj pastirski štap, u ruci arhiepiskopa Save Nemanjića, ujedinio naš narod oko Hristovog Novog Zaveta i poveo nas u budućnost, viši smisao života, spasenje i večnost.

štap svetog save

Od tada pa na dalje, Srbi su pravoslavni hrišćani, a naša Otadžbina – mesto u kome su kruna i oltar, rodoljublje i vera prožeti na neodvojiv i suštinski način.

Mi smo dobili svetosavlje kao našu zavetnu, jedinu „ideologiju“, srpsku i hrišćansku varijantu umeća politike – suprotnu evropskom „makijavelizmu“ i drugim ostrašćenim izobličenjima i ekstremizmima.

Ovaj pastirski štap je sve od tada pa do danas delio našu sudbinu, od pobeda do seoba i od uspona do padova, naš duhovni „kriptonit“ (koji od Srba pravi super-heroje) i jedinstveno „koplje sudbine“.

Nas i nema bez ovog duhovnog žezla, ne predstavljamo ništa više od razuzdane i dezorijentisane gomile (kakvi smo bili pod komunističkim ropstvom).

Ovaj Savin pastirski štap je zato i srpski nečujni (i neuništivi) zvonik što nas doziva na liturgiju, duhovni svetionik u burama istorije i neugašeno kandilo vere, naš „ružin pupoljak“ (iz poslednje scene Velsovog legendarnog „Građanina Kejna“) i moćni Ekskalibur. Mistični mač istine, bogotražiteljski gral, ogledalo konačne istine – i još mnogo više od toga. Zato što uz njega uvek osećamo lično prisustvo našeg „večnog arhiepiskopa“ i to da nismo sami. I da pred sobom imamo nekog mnogo značajnijeg i važnijeg od ma kog državnika i bilo kog političara, besmrtnog Vožda iz molitvenih, svetiteljskih redova Visoke (Svete) Srbije!

A uz ovu čudom sačuvanu „patericu“ Nemanjinog najmlađeg sina imamo, svud unaokolo, zaštitni, sakralni prostor naše CRKVENE SVESTI, svetotajinski ozarene.

Poput zlata na ikonama, onaj svakodnevni, horski poj liturgijskih odgovaranja i prozbi, himni i psalama, tropara i akatista svugde gde Srbi vrše službu Božiju daje nam snažni, isceljujući i bezbrižni osećaj rajskog prisustva još ovde na zemlji, mnogo pre smrtnog prolaska kroz vremenske dveri (u život večni). Crkva nam daje mogućnost da vidimo nevidljivi deo naše realnosti, onaj što izmiče sudskim čulima i svemu ovozemaljskom.

Zato je ovaj čudesni predmet sa početka XIII veka i naš trajni podsetnik na to koliko je važno „držati se Crkve“ kao najvažnijeg srpskog uporišta i autentične duhovne kotve koja spasonosno onemogućava da se tragično i zauvek raspemo kao zrna pokidane brojanice, „biseri rasuti po celom svetu“, bačeni u živo blato obezbožene i obesmišljene svakodnevice.

Bogu hvala, ova otmena i neuništiva vertikala srpskog Časnog Krsta i dalje traje zajedno sa nama, prihvatajući pokolenje za pokolenjem u živom lancu našeg postojanja u vremenu i večnosti.

A pobeda će biti naša, na kraju svih krajeva (što znamo još od tridesettreće godine po Hristovom rođenju). I jedino što nam ostaje je da ne pokleknemo, da ne izdamo i ne oskrnavimo svoje krštenje (početak mobilizacije u duhovnom ratu koji nikada ne prestaje – do našeg poslednjeg daha).

sa Fejsbuk profila Dragoslava Bokana