SA PRVE LINIJE FRONTA

Koliko je strašna bila ova bitka govori čuvena rečenica „da nije bilo krvavog Božića na Mojkovcu, ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu“. O surovosti boja kod Mojkovca je i svedočenje Vasilije Vukotić.

 

Vasilija Vukotić bila je ćerka jedinica serdara Janka Vukotića i jedina žena koja je učestvovala u bici kod Mojkovca, vođenoj na Badnji dan i Božić 1916. godine. Lepa Gaguna, kako ju je otac zvao, preživela je ovaj krvavi boj i za sobom ostavila detaljna svedočenja o herojskim i potresnim momentima. Ovo je jedno od njih.

svedočenje vasilije vukotić

Bitka na Božić

Uoči boja na Mojkovcu, u Kolašinu, gde je bio moj otac, proslavljeno je Badnje veče. Vojnici i oficiri nasekli badnjake i zapalili veliku vatru pred zgradom u kojoj se trenutno nalazio Štab. Vatru je upalio moj otac, serdar Janko, pa redom ostali oficiri i vojnici, bacajući na plamen hrastove grančice, koje su varničile i pucketale. Ja sam među njima bila jedino žensko čeljade. Dočekivala sam ih sa upaljenom svećom i žitom. Planuše puške i označiše početak velikog slavlja. Božićnje raspoloženje beše sve obuzelo.

Oko badnjaka koji su lagano sagorevali odjeknuše gusle, pesma ispuni prostor i sve me to podseti na one scene iz „Gorskog vijenca“. Noćas, uoči velikog praznika pravoslavnih, osećam da svi slute da će sutrašnji dan biti obojen krvlju, da će se i sutra sudariti dve vojske, jedna malena, ali hrabra, koja brani svoje kuće i svoj goli krš, svoju čeljad i svoje majke, i druga, silna, koja je krenula da osvoji tuđe, da nas učini robljem… I, evo, u zdravicama, uz podignute čaše, čuju se i reči zakletve da neprijatelju neće ustupiti ni pedalj zemlje, da će izginuti na braniku otadžbine.

– Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može, krst i topuz neka se sudare – Njegoševe stihove govori moj rođak Đuro Vukotić, nazdravljajući ostalim oficirima. – Važno je da je bratska srpska vojska izmakla, ako mi izginemo imaće ko da nas osveti i satre švapsku silu…

Kad se malo stiša raspoloženje, moj otac naredi pokret. Krenuli smo prema Mojkovcu. Noć mračna. Ledena. Mi na oko hiljadu metara nadmorske visine. Na čelu kolone je serdar Janko…

U svanuće smo stigli na položaje Donjeg Preprana. Od Gornjeg Preprana, gde je bio neprijatelj, delila nas je reka Tara. Lepo su se mogli videti neprijateljski rovovi…

Borba je već u jeku… Zemlja i nebo su u plamenu…

I kao da se najednom, neočekivnao, pred mojim očima, punim jeze i užasa, otvorio pakao i nagovestio da je samo pitanje časa kad će sve da se sunovrati sa ovih visova i nestane. Oganj već uveliko sažiže ljude koji pokušavaju da se odupru zloj sudbini; sažiže i konje odavno posustale pod teretom topova i granata koje mesecima vuku s brda na brdo. Šuma unaokolo je ranjena, stabla presečena u korenu, grane iskidane i zdrobljene, a iznad obale reke sukljaju dim i plamen…

Neprijatelj je zaustavljen

Ne zna se samo koga će pre da proguta: njih ili nas? Ili, možda, zajedno, u isti čas? Hoće li iko preživeti da potomcima ispriča kako je bilo, kako su crnogorski orlovi, ovi kršni mladići, puni snage i ponosa, poleteli da svojim grudima zatvore mojkovačka vrata i sve puteve ka Crnoj Gori i tako zaštite odstupnicu iznemogloj srpskoj vojsci koju je sa tri strane pritisla neprijateljska sila i preti joj okruženjem i uništenjem?

Šapućem molitvu Svevišnjem ne bi li nas i ovog jutra, na Božić, na veliki praznik pravoslavnih, uzeo pod svoje okrilje i svojom moćnom rukom zaustavio najezdu nepoznatih i nepozvanih ljudi koji iz užarenih topovskih cevi seju smrt… Jer, pravedno je, i pošteno je, i ljudski je ovo što radimo: branimo svoj obraz i svoj goli krš. To je jedino što nam dedovi ostaviše: obraz i krš. Kamen se ovde diže visoko, u nedogled, gubeći se u plavetnilu neba… A zemlje malo, pedalj-dva, tek da se ne kaže da je nema. Branimo taj krajičak, neba, taj pedalj zemlje, tu liticu nad rekom…

A ko zna, možda se ovog istog časa i oni tamo, preko reke, u plavičastim uniformama i s telećacima na leđima, koji zaklonjeni iza stabala osluškuju dejstvo svoje artiljerije i čekaju zapovest da besno kidišu i da nas satru, zbrišu s lica zemlje, da nas učine robljem i obese zbog ponašanja i nepokleka pred tuđinom, možda se i oni mole istom Bogu i uzdaju se u njegovu zaštitu…

I u tom trenutku sulude ratne vreve, koja se od ranog jutra prolomi iznad obale Tare pa se sve više i sve brže poče penjati u visine i ispunjavati prostor, jasno se raspoznaju granate austrougarskih haubica. Njihovi šrapneli, kao roj svitaca, zuje oko naših glava. Jedna tresnu na pedesetak metara od mesta na kome sam stajala i kao oštrim sečivom iskomada stablo bukve… Surov prizor preseče mi dah: snažni konj, koji je do maločas vukao brdski top, ležao je u snegu s prednjim nogama uvis, dok su zadnje bile pritisnute topovskom cevi i gomilom sanduka…

Do tog časa ukopan, neprijatelj je prešao u napad. Računali smo da nas može napasti baš na ovaj veliki praznik verujući da crnogorski ratnici nisu na položajima, da su ispunili crkve i manastire da uzmu sveto pričešće, potom otišli svojim kućama da pomiliju decu koju mesecima nisu videli. Svi vojnici su, međutim, bili na položajima i kao da je svak sebi izdao zapovest: ni koraka nazad!

Stiže ordonans i javi mome ocu da je neprijatelj već osvojio deo prostora ispod Razvršja. Posle nekoliko trenutaka eto drugog ordonansa, da javi da su borbu prihvatili Lipovski i Kolašinski bataljoni i da je neprijatelj zaustavljen.

Juriš Rovačkog bataljona

Situacija se menja gotovo iz časa u čas. Stigoše izveštaji da je Rovački bataljon preduzeo žestok napad i izbio na Bojinu njivu, pošto je silnim jurišem razbio neprijatelja. Toga dana, oko podne, Prva sandžačka divizija generala Petra Martinovića napala je neprijatelja frontalno i potisnula ga sa osvojenih položaja.

Planina se cepa, stoletna bukova šuma pretvara se u iverje, sneg je uveliko obojen ljudskom krvlju. Tresak za treskom ne jenjava. Sve se lomi. Kida… Pored nas, na Donjem Prepranu, bila je naša haubica. Kad izbaci ogromno zrno sukne i plamen. Haubicom komanduje Mitro Radović, sa leve i desne strane su baterije pod komandom Mladenovića i Vukovića, a sa Pržišta brzometnom baterijom gađa Živojin Pavlović.

Neprijatelj je otkrio položaj haubice i zasipa nas granatama. Niko i ne pomišlja na zaklon. Petar Martinović i serdar Janko stoje i posmatraju položaj zahvaćen ognjem i dimom. Pošto učestaše granate, general Martinović reče mome ocu:

– Sklonite se, serdare, nije pravo da izgubite život sada kad ste nam najpotrebniji.

Ali, otac ni da se pomakne. Stoji na bregu i napregnuto osmatra i osluškuje tok ratne vreve…

Uto stiže moj rođak Đuro Vuković i reče da je Rovački bataljon, pod komandom kapetana Milinka Vlahovića, pošto je svojim grudima iskidao nekoliko redova žice kojom se Švaba štitio, uspeo da ga potisne sa Uloševine i da ga razbije i goni… Rovčani su, kaže Đuro, jurišali na nož, lomeći sve pred sobom. Još napreduju, razgone neprijatelje i Bog zna gde će se zaustaviti… Kolašinska brigada, pod komandom Miloša Medenice u jurišu satire neprijatelja u gustoj šumi. S boka je neprijatelja udario izviđački odred pod komandom Krsta Popovića. Neprijatelj u neredu odstupa preko Bojine njive u Uloševine, ostavljajući za sobom svoje mrtve i ranjene. Njihovih leševa je toliko, veli Đuro, da se satima ne mogu prebrojati…

Sedam palih kolašinskih barjaktara

Predveče stigoše još neki ordonansi sa bojišta i rekoše da su u borbu stupila i dva naša regrutska bataljona, mladići između osamnaeste i dvadeset druge godine. Puni snage i nacionalnog ponosa jedva su čekali priliku da se uhvate ukoštac sa neprijateljem, da mu pokažu šta je u kolevci odnjihala Crna Gora i kako se gine za otadžbinu… Mladići su, rekoše ordonansi, već nekoliko puta jurišali na neprijateljske položaje utvrđene bodljikavom žicom. Da bi se pripomoglo regrutnim bataljonima, u bitku je bačen deo rezerve Drobnjačkog bataljona na čelu s kapetanom Nikolom Ružićem. Mnogi mladići su izginuli. Drobnjački bataljon ima velike gubitke, a kapetan Ružić je ranjen…

Stiže još jedna crna vest: iz Kolašinske brigade, koja se čitav dan bori, poginulo blizu sto vojnika, ranjenih još toliko, a među poginulima je i sedam barjaktara… Stiže glas da su otac i stric Ljuba Poleksića pali u boju…

Bori se Crna Gora. Ranjenici prolaze pored nas, neke prenose na nosilima, druge na konjima, hitaju prema Štitarnici, gde će ih previti.

Koliko ih je tek ostalo na bojištu, iza stoletnih bukava, bez svesti! To niko ne zna. Izmeđale se u mojoj glavi sve te crne i vedrije vesti, jedne pune slutnje, druge ispunjene nadom i ohrabrenjem. Obuzelo me neko čudno osećanje i ja bih, ako mi otac dozvoli, da zgrabim pušku i krenem dole, na razbojište da, poput onih mladića iz regrutnog bataljona, obaram Švabe… Ali, moj otac, smrknut, utonuo u brige i ja se ne usuđujem da tražim dozvolu da se udaljim… Došlo mi da klikćem: Ej, moja mala, moja velika Crna Goro! Velika si i veličanstvena u ovom trenutku ljutog boja, na ovaj krvavi praznik, na ovaj sveti dan, pun strave i užasa. Sva si u plamenu, Crna Goro, goriš i nestaješ; tvoji sinovi leže među ovim deblima s puškom čvrsto prislonjenom uz obraz. Mnogi već leže bez krvi, bez svesti, zgrčeni, iskomadanih creva, otkinutih ruku i nogu… Nema ko da ih opoje i sahrani. Ej, Crna Goro, pleme ti ljubim, obraz ti ljubim, krš ti ljubim, ne daj se! Neka Švaba upamti ovaj dan, ovaj pravoslavni Božić, ovaj mraz, sneg obojen i njegovom krvlju, neka upamti ovo srpsko pleme na čiju je zemlju pošao…Gde god je pokušao prodor, neprijatelj je dočekan vatrom i na nož. Pobeda naše vojske bila je potpuna…

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.