VETAR
Zaurla vetar promrzlim dolom,
Lomi kroz čestar odbegle grane.
Samo hrast lužnjak ponosno stoji,
Starina pamti i gore dane.
Stani vetre, ne haraj više,
Obuzdaj svoju mahnitu moć,
Silu što mrvi, krši i nosi
Umiri samo za ovu noć.
Pahulja kovitlac, vilinsko kolo,
Prekrasna ledena arabeska,
Juri ko džadom niz okovan potok
Omeđen obalom smrznutog peska.
Zastani vetre, odmori malo,
Samo te danas ponizno molim,
Već sutra šibaj, tutnji i drobi,
Zavladaj ovim poljima golim.
Tik pokraj hrasta čatmara trošna,
Ni boja joj se ne zna više.
Zar na ta vrata, napukli prozor,
Baš mora moćnik da kidiše?
Jer, evo sada, ovoga časa,
Kraj praznih jasla život se budi,
Jedno se ždrebe upravo rađa,
Svega se plaši, svemu se čudi.
U polumraku memljive staje
Majčin ga jezik čisti i greje,
Samo se nevoljno strese i frkne
Kad vetar zahropće ispod streje.
Na postelji od vlažne slame
Krhko se telo svija i guti
Uz sapi svoje umorne majke,
Zato te molim,
Njega radi,
Samo večeras,
Vetre ućuti.