OPIJEN SREĆOM
Noć.
Gluvo doba.
Izbledele senke.
Olovna tama i … samoća.
Materinski obnažene misli,
u prošlosti dalekoj
registruju: prvi poljubac,
spajanje užarenih tela,
venčanje, potomstvo…
Peščanik otkucava.
Dok osama caruje, curi tmina.
Sna niotkuda.
Tišina mukom zabravila
jedini izlaz
iz lavirinta kore velikog mozga.
Poslednje kapi noći
ispija
cik mlade zore.
Kapci otežali…
I, gle!
Umesto tame:
Korona svetlosti,
venčanja,
potomci mojih potomaka…
Srećan sam, ljudi!!
LJUBAV JE KAO PESMA
Kada ljubav tek rođena
Pođe stazom zaborava
Crna slutnja i gorčina
Ritam srca usporava
Kao mladost i ona je
Postojanjem kratkoveka
I sa rekom vrelih suza
Usadi se u čoveka
U pogledu bez vidika
Munje bljesak dušu slama
I kad zadnja suza zamre
Sve je pustoš noć i tama
U povratka njenu stazu
S čežnjom oči zagledane
Očajnički ja je zovem
Da se vrati i ostane
Iz venca su cvetnog vina
Rosom jutra natopljena
Zaklinjem se nikad više
Neće biti ostavljena
Zavet ištem od svih ljudi
Da u srcu ljubav gaje
Jer ona je kao pesma
Dok je sveta ne prestaje