Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Orden „Karađorđeva zvezda“ u stvarnosti i legendi

ISTORIJAT SRPSKOG ODLIČJA

Karađorđeva zvezda je fenomen koji je sazdao sopstveni mit; taj mit je nadgradio stvarnost, a da je nije kompromitovao! Nema mnogo takvih slučajeva, ni kod Srba, ni oko Srba!

 

Vremena rata i velikih stradanja imaju svoju ikonografiju; ta ikonografija je delimično tragična, delimično patetična, delom komemorativna, delom inspirativna. Koja god komponenta da u određenom momentu ima prednost i uvećanu težinu, samo kada su sve prisutne, kada su na okupu, ta ikonografija poprima karakter transvremenosti i transpersonalnosti od koje se grade mitovi i koja kao cement povezuje naizgled amorfne i nezavisne elemente i slike bez kojih nema sanjanja ni u snu ni na javi! Čoveku je potreban san, ljudima je neophodna legenda, nacijama je nasušno nužan mit!

karađorđeva zvezda

Karađorđeva zvezda je fenomen koji je sazdao sopstveni mit; taj mit je nadgradio stvarnost, a da je nije kompromitovao! Nema mnogo takvih slučajeva, ni kod Srba, ni oko Srba!

Ali, šta je to „Karađorđeva zvezda“?

Stupivši na presto Srbije 1903. godine, kralj Petar Prvi je po sili funkcije preuzeo i sve simbole, oznake i insignije vrhovne vlasti. Kralj je, između ostalog, i starešina svih ordena, odlikovanja i medalja, koje dodeljuje zaslužnima u skladu sa prirodom svoga dostojanstva, sa Ustavom, zakonima i statutima svih odličja, i svakog od njih pojedinačno. Srbija je te godine imala pet ordena: Orden Svetog kneza Lazara, Orden Miloša Velikog, Orden belog orla, Orden takovskog krsta i Orden Svetog Save. Prvi među njima bio je, suštinski, individualna insignija vladaoca i njegovog punoletnog prestolonaslednika, osnovan u jednom stepenu povodom proslave 500. godišnjice boja na Kosovu. Ordeni Miloša Velikog i takovskog krsta imali su naglašeno dinastički individualitet i konotaciju, te je njihova dodela obustavljena, mada su odlikovani zadržali svoje privilegije, pogotovu u slučaju nosilaca Ordena takovskog krsta sa mačevima. Ipak, ni jedno postojeće odličje nije komemorisalo ni Prvi srpski ustanak, niti lik i uspomenu Karađorđa, koga je Njegoš nazvao „Ocem Srbije“. To je ispravljeno prvom prilikom, pa je već 1. januara 1904. godine – dakle na samom početku jubilarne stogodišnjice podizanja Prvog ustanka – Kralj osnovao novo odlikovanje koje je nazvano Ordenom Karađorđeve zvezde, i koje je organizovano u četiri stepena:

1. stepen (Veliki krst)

2. stepen (Veliki oficir)

3. stepen (Komandir) i

4. stepen (Vitez)

Namena mu je bila da nagrađuje zasluge „stečene za Kralja i Otadžbinu kako u miru, tako i u ratu“, a u slučaju da se njime odlikuju oficiri za vojne zasluge stečene u ratu, regularnoj insigniji dodavala su se dva ukrštena mača. Uredbom od 15. aprila iste godine propisani su opis, rang i način nošenja insignija, a 28. juna i Uredba o „davanju Kraljevskog ordena Karađorđeve zvezde“ na osnovu koje je Karađorđeve zvezda dobila jasne karakteristike porodičnog ordena, jer je odredbama člana 3 predviđeno da pravo na 1. stepen imaju sinovi i braća vladara, a pri krštenju i „Kraljeva muška deca i njihov muški porod“. Orden Karađorđeve zvezde bio je jedino srpsko odličje koje je imalo svoju Krsnu slavu – Svetog Apostola Andreja Prvozvanog!

Karađorđeva zvezda sa mačevima posebno je regulisana Uredbom od 28. maja 1915. godine, čime je ova grupa i formalno do bi la poseban značaj i pravila, i bila proširena novo usta nov ljenom kategorijom „Karađorđeve zvezde sa mačevima vojni čkog reda“, koja se dodeljivala u dva stepena (Zlatna i Srebrna), i koju su za ratne zasluge mogli dobiti podoficiri, kaplari, značari i redovi „svih poziva narodne vojske i poslednje odbrane za izvanredno pokazanu ličnu hrabrost i požrtvovanje“. Tom Uredbom se precizirju zasluge za koje se može steći Or den: oficiri za pokazano junaštvo ili požrtvovanje, komandiri i komandanti za smelo delo koje su izvršili sa svojim vojnicima i uopšte za vanredne uspehe na bojnom polju „skopčane sa velikim naprezanjem ili požrtvovanjem“, načelnik Štaba vrhovne komande, Pomoćnik načelnika Štaba i Načelnik Operativnog odeljenja Vrhovne komande, i konačno zastave pešadijskih i konjičkih pukova za izvanredan uspeh i junaštvo koje je puk pokazao u borbi. Šesnaest godina kasnije, donet je i Zakon o pravilima i povlasticama podoficira, kaplara i redova odlikovanih Zlatnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima za osvedočenu hrabrost u ratu 1914. do 1920. godine, kojim su detaljno uređena, pre svega, administrativna pitanja ostvarivanja prava nosilaca. To je ujedno bio i poslednji specifični zakon u Kraljevini Jugoslaviji koji je bio posvećen Ordenu Karađorđeve zvezde.

I na osnovu ovako kratkog pregleda da se uočiti da je Osnivač imao dosta jasnu sliku institucije koju je prizvao u život! Ona je bila prilično sinkretična i odslikavala je deo životnog iskustva Kralja Petra Prvog. Tako je organizacija u četiri stepena, koju je pre toga u Srbiji imao samo Orden Miloša Velikog, predstavljala neku vrstu odgovora na porodični orden prethodne Dinastije. Namena jedinstvenog odličja za građanske i ratne zasluge duguje nešto francuskom Ordenu legije časti, ali i ruskim carskim ordenima koji su imali verzije za građanske i za ratne zasluge, dok je ideja za proširenje ordena supsidijarnim afiliranim odličjem za podoficire i vojnike direktno izvedena iz ruskog carskog ordena Svetog velikomučenika i pobedonosca Georgija. No, bez obzira na pomenutu sinkretičnost, vreme je pokazalo i dokazalo da je Orden Karađorđeve zvezde postao i opstao kao jedna velika, značajna i istorijski neukaljana institucija srpskog naroda.

Kako se to desilo?

Odgovor nije ni jednostavan ni jednoznačan. Orden Karađorđeve zvezde nije ni prvo ni jedino srpsko odličje koje je dodeljivano ratnim herojima. U vremenu vladavine Obrenovića, to je bio Orden takovskog krsta sa mačevima. U Crnoj Gori, kultno mesto među ratnim odlikovanjima pripada Zlatnoj medalji Obilića. U svetu, slična ili još prominentnija mesta zauzimaju odličja kao što je Viktorijin krst u Velikoj Britaniji, Orden Sv. Georgija u carskoj Rusiji, ordeni Gvozdenog krsta i Pour le Merite u negdašnjoj Pruskoj i Nemačkoj, Marije Terezije u Austro-Ugarskoj, Medalje za hrabrost u Italiji, Virtuti militari u Poljskoj, itd. Pa ipak, Karađorđeve zvezda u svesti ljudi, pa i čitave srpske nacije, ima značenje koje Takovski krst usled istorijskih okolnosti nikada nije imao. Pre svega zato što je od samog osnivanja bio posvećen isključivo proslavljanju Drugog srpskog ustanka, kao događaja koji je doveo do realizacije ograničene srpske samouprave u okviru Osmanskog carstva, uz potpuno zapostavljanje Prvog srpskog ustanka i njegovih veterana, potom – kada je transformisan u regularni orden – zato što je bio povezan sa ratnim pohodima koji, i pored nesumnjivog istorijskog značaja, nisu mentalno registrovani kao pobednički, pa čak ni kao opštestradalni fenomeni. Za razliku, Orden Karađorđeve zvezde je odmah stavljen u kontekst pobeda u tri konsekutivna rata (Prvi i Drugi balkanski rat i Prvi svetski rat), i ugrađen u sliku slave i ogromnih žrtava koje su ta tri pobednička rata donela narodu. Ta kombinacija stradanja, požrtvovanja po cenu sopstvenog života, i pobedničkog trijumfa, doveli su do epske sakralizacije patriotskog junaštva u onom duhu u kome se klasični ep i mit vazda prožimaju, a to je uzdizanje ličnih vrlina do paradigme ljudskog postojanja uopšte. Jedna od posledica bilo je relativno potiskivanje iz svesti činjenice da Orden Karađorđeve zvezde nije bio samo ratno i vojno odličje, već i orden za građanske zasluge, u mnogim slučajevima ne manjih od onih zadobijenih na bojnom polju.

Iz predgovora knjige „Vitezovi slobode“ Milana Šantića

Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter