NEOPHODNOST STRUČNE POMOĆI

Često ljudi pitaju kako da znaju da li im je potrebna psihoterapija ili ne. Odgovor je, zapravo, vrlo jednostavan: ukoliko sami osećate da vam je potrebna takva vrsta podrške ili ako vam drugi skrenu pažnju na tu mogućnost – onda vam je potrebna. Dakle, vi odlučujete, sami!

 

U prvom slučaju možete osećati bilo šta – od konkretnih simptoma s kojima se suočavate na psihičkom planu, preko konstatacije da nešto nije u redu iako niste sigurni tačno šta, do tog da želite bolje da upoznate i stekenete nove uvide o sebi i svetu oko vas.

potrebna psihoterapija

U drugom slučaju, moguće je da su drugi kod vas primetili ponašanje koje odstupa od vašeg uobičajenog, neke promene u ponašanju ili emocionalnim (osečajnim) doživljajima, da znaju da već dugo pokušavate da izađete na kraj sa nekim problemima, a ne uspevate, sami… Nekad, upravo, drugi imaju uvid u nas koji nedostaje nama, samima. Svakako, ovo ne mora biti dovoljan razlog da zaista i započenete terapiju (lečenje), ali može biti koristan podstrek da razmotrite i tu mogućnost.

Generalno, može se reći da psihoterapija može da pomogne na nekoliko aspekata:

Psihološkom – Strahovi, uznemirenost, donošenje odluka i teške dileme, panični napadi, hipohondrija, opsesivne i iracionalne misli, napuštanje, gubitak, adikcije (zavisnosti), iskustvo nasilja ili zlostavljanja, tranzicione faze u životu, agresija, slaba kontrola besa ili impulsa i drugih ponašanja, starenje, loša slika o sebi, nisko samopuzdanje i motivacija, kreativne blokade, poremećaji ishrane, poremećaji pažnje i učenja, roditeljstvo, samokriticizam, prilagođavanje, samopovređivanje, stres, preterana briga, osećaj lične bezvrednosti, problemi s poverenjem, teme vezane za spiritualnost i religioznost, iracionalno osećanje krivice, suicidalne misli (misli o samoubistvu), samopovređivanje…

Socijalnom – Problemi u komunikaciji s drugima, socijalna anksioznost, preterana sidljivost i povučenost, izolovanost, problemi u vezi i braku, problemi vezani za posao, problemi poverenja i pripadanja, seksualnosti, iskustvo marginalizacije i društvene stigmatizacije/diskriminacije, problemi u porodici i s decom…

Medicinskom – Ovde se radi o tom da postoji neki konkretan medicinski problem – bolest, a psihoterapija se koristi kao pomoćan metod koji može da ublaži tegobe radeći na prihvatanju sopstvenog stanja, učenjem nekih tehnika za njihovu kontrolu, osnaživanjem klijenta da se suoči s problemom i priđe mu na najefikasniji način (kao što su redovne kontrole i uzimanje/korišćenje propisane terapije/lečenja), kao i suočavanje s psihičkim i socijalnim vidovima bolesti na najbolji način (depresijom, stigmatizacijom, napuštanjem…). Dakle, psihoterapija ne leči samu bolest, već osnažuje klijenta da se s njom nosi na najbolji mogući način.

Ovde spadaju, pre sveg, psihosomatske bolesti (“prave”, telesne, bolesti koje su izazvane pretežno psihičkim uzrocima kao što je dugotrajan stres i sl.). Psihoterapija neće izlečiti samu bolest, ali može da ublaži njene efekte ili učestalost javljanja simptoma (npr., astma, čir na želucu itd.).

Postoje, međutim, bolesti i medicinski problemi koji imaju isključivo psihičke uzroke. Razlozi za njih mogu biti vrlo složeni, ali im je zajedničko da su otklonjeni svi uzorci koji ukazuju na organisko poreklo bolesti i lekari su potvrdili da je njeno poreklo najverovatnije psihogeno. Primeri za to su različite seksualne disfunkcije (npr., impotencija), bolovi u stomaku, proliv, nesanica, tahikardija, drhtanje ili prekomerno znojenje… Ono što je najvažnije je da se prvobitno isključe organkski uzroci bolesti, pa tek kad su oni isključeni, psihoterapija će se pozabaviti njima.

Često se terapeutima obraćaju i osobe kojima je dijagnostifikovana neka ozbiljna hronična bolest (multipla skleroza, epilepsija, kancer, HIV, leukemija, dijabetes…) i psihoterapija je važna da bi osnažila i motivisala osobu da prihvati bolest i pridržava se uputstava lekara i propisane terapije (lečenja).

Ozbiljnim psihijatrijskim bolestima (kao što su, npr., šizofrenija i druge psihoze) se po pravilu bave psihijatri i za ove bolesti je neophodno lečenje lekovima. Međutim, neki oblici psihoterapije mogu biti od pomoći osobi da je osnaže da se što bolje prilagodi životu s tom dijagnozom, da joj pruže podršku u smislu društvenog žigosanja i predrasuda koje vladaju u društvu o takvim bolestima. Psihoterapija ovde ne može biti jedini izbor lečenja, ona se koristi samo kao dodatan, suportivan metod. Ukoliko se nadležan psihijatar ne bavi psihoterapijom, psihoterapeut može biti osoba koja nije lekar, ali obično mora sarađivati sa psihijatrom kako bi se pratio napredak, eventualni recidivi i dejstvo propisanih lekova.

Takođe, postoje tehnike disanja i druge tehnike relaksacije kojima se mogu ublažiti problemi hroničnog bola, postoperativnog oporavka, posledice nekih neprijatnih ili bolnih medicinskih procedura.

Kako različita medicinska stanja uvek imaju svoj odraz na psihičko stanje pa se s njima moramo nekako nositi, nekad to postaje previše teško i upravo tu nastupa psihoterapija.

Kad je osoba suočena sa terminalnom dijagnozom (neizlečivom bolešću s očekivanim smrtnim ishodom u relativno kratkom vremenskom roku), čak i tad ima mesta za psihološku podršku koja joj je potrebna da prihvati takvu vest, suoči se s neizbežnim krajem i dočeka ga u relativnom miru, bez dodatne patnje koju bi uzrokovali strah, bes, krivica ili druga osećanja koja se tad prirodno javljaju.

Izvor: Epsihoterapija.com

Priredio: Velibor Mihić