INTERVJU
Trostruki dobitnik Pulicerove nagrade Volter Bogdanić priča za „Novosti“ o svom srpskom poreklu i izazovima današnjeg novinarstva. U Beogradu je bio dva puta i jako želi da dođe ponovo.
U mom omiljenom baru u Njujorku rade isključivo radnici iz Srbije i Crne Gore. U njihovom prisustvu, ponekad, proveravam svoja ograničena znanja srpskog jezika, jer sam odrastao slušajući ga. Razumem neke reči i fraze. Ali, kada čujem srpski, to je muzika za moje uši.
Ovako govori Volter Volt Bogdanić (1950), najbolji istraživački novinar engleskog govornog područja, dobitnik tri Pulicerove nagrade, urednik istraživačke rubrike za biznis i finansije „Njujork tajmsa“, profesor Katedre za novinarstvo Univerziteta Kolumbija. U intervjuu za naš list, jedno od prvih pera Amerike, izdanak srpske kolonije u Čikagu, kaže da je u Srbiji bio dva puta – 1957, kada je se ocem došao u Beograd da upozna dedu Đorđa Bogdanića, predratnog vlasnika hotela „Palas“ na Topličinom vencu, i 2012. godine kad je primio nagradu „Karić fondacije“.
– Voleo bih da dođem bar još jednom. Moji sinovi takođe, ali mi se čini da bi u Beogradu više uživali ako dođemo odvojeno. Verujem da će tako i biti.
* Da li ste ikada pisali o Srbiji?
– Pokušao sam jednom dok sam radio za Si-Bi-Es njuz. Ali je Majk Valas, moj šef, povukao priču nakon što su ga pozvali zvaničnici Stejt departmenta. Bio sam ljut i protestovao sam, ali to je bila bitka koju sam izgubio.
* Pulicerova nagrada je san većine novinara. Kako se „nosite“ sa tri takve nagrade?
– „Pulicer“ je čast za svakog novinara. Nisam izuzetak. Ali one su meni zapravo dale slobodu da istražujem teme koje smatram važnim. Pulicerove nagrade dobio sam za priče koji su razotkrile sistemske propuste u vladinim agencijama koje bi trebalo da zaštite ljude od nepotrebnih opasnosti.
* Sve tri teme u nagrađenim tekstovima ukazivale su na probleme koji su direktno uticali na „običnog čoveka“, ne samo u SAD. Sve su, takođe, doprinele da se stvari pomere nabolje. No, da li ste tokom tih istraživanja vi bili bezbedni?
– Pretnje nisu neuobičajene u svetu istraživačkog novinarstva. Dobijao sam ih mnogo. Najozbiljnije su bile od duvanskih kompanija koje su me tužile tražeći 10 milijardi dolara odštete, jer sam navodno lagao pišući o manipulacijama nikotinom kako bi pušači postali zavisni. Dobra vest je što im nisam platio ni dolar. Na početku karijere takođe sam pisao o organizovanom kriminalu. Nekima se to nije dopalo. Ali, pretnje me nisu sputavale, već su me učinile dvostruko vrednijim u istraživanjima. Ipak, one nisu ništa u poređenju sa novinarima širom sveta koji su dali život pokušavajući da otkriju korupciju i nepravde.
* Funkcioniše li danas istraživačko novinarstvo i u SAD i u svetu, barem kada je reč o „velikim temama“?
– „Vruće teme“ su razlog zbog kojeg smo postali istraživački novinari. Naš posao je da obelodanimo proverenu, dostupnu verziju istine o važnim pričama bez obzira na prepreke. Srećan sam što moj poslodavac u „Njujork tajmsu“ nikada nije pokušao da me odvrati od bilo kakvog istraživanja.
* Ima li danas slobodnog, nezavisnog novinarstva, ako isti ili slični finansijski interesi stoje iza vodećih medija i političara?
– To je problem u brojnim zemljama, ali tokom 18 godina rada u „Tajmsu“, nikada nisam bio svedok takvih uticaja na novine. Radio sam, međutim, u novinskim organizacijama u kojima su finansijske pretnje uticale na izbor i objavljivanje tema.
* Ko više sputava slobodu medija – političari ili velike korporacije?
– Bez sumnje, velike korporacije. Imaju više novca, više advokata i više resursa koje koriste kao oružje protiv novinara koji tragaju za istinom.
* Mislite li da su svetski, naročito mediji sa Zapada, bili objektivni u izveštavanjima o ratu u Jugoslaviji?
– Većina izveštaja o tom sukobu mogla je da bude mnogo bolja.
* Sve je učestaliji i fenomen „ekonomske cenzure“ kada korporacije prete povlačenjem oglasa i tako utiču na uređivačku politiku medija?
– Jedna od prednosti digitalne revolucije je da većina naših prihoda, mislim na „Njujork tajms“, dolazi od digitalnih pretplata, a ne od oglašavanja. Zato je pretnja povlačenjem oglasa manje važna.
* Od kog principa u radu nikada niste odustali?
– Nikada nisam odustao od nepristrasnog odnosa prema ljudima koje sam istraživao, bez obzira na to šta su možda učinili. Jednom kada reporter dobije reputaciju da ne poštuje istinu, ona ga uvek prati.
* Profesor ste novinarstva na Univerzitetu Kolumbija. Šta je vaša najvažnija lekcija studentima? Čega novinari ne smeju da se odreknu?
– Poštenja. Ostanite verni ličnim vrednostima. Vaš cilj treba da bude iskrena potraga za najboljom dostupnom verzijom istine. I, nikad ne prihvatajte „ne“ kao odgovor. Ne idite prečicama. Znajte da ljudi nisu samo dobri ili samo loši. I nikada ne zaboravite da je novinar uvek predstavnik svojih čitalaca i javnosti.
* Da li vam je zbog ovog poslednjeg razloga važno što je vaš otac Volter doživeo vašu prvu Pulicerovu nagradu?
– U detinjstvu mi je neprekidno govorio o važnosti da građani prate rad vlade i drugih moćnih institucija. Mislim da nikada nije shvatio koliko je uticao na moje oblikovanje kao novinara. Prvi „Pulicer“ je bio način da mu se zahvalim. Umro je manje od godinu kasnije. Postoji još jedna važna porodična nota: članak koji mi je doneo prvu Pulicerovu nagradu objavljen je istog dana kada je rođen moj prvi sin Nik. Dakle, to nije dan koji bih mogao da zaboravim.
* I vaša supruga Stefani Saul dobitnik je Pulicerove nagrade. Sarađujete li ili uopšte ne razgovarate o poslu?
– Uglavnom govorim ja. Ona je mnogo tajnovitija i bolji je reporter od mene.
TRI „PULICERA“
Pišući za „Volstrit Žurnal“, Volter Bogdanić je 1988. dobio Pulicerovu nagradu za izveštaje o smrtonosnim posledicama nestandardnih medicinskih testiranja za lečenje kancera u američkim laboratorijama. Njegovi tekstovi doveli su do usvajanja novog federalnog zakona. Drugi put, prestižnu novinarsku nagradu dobio je 2005. kao novinar „Njujork tajmsa“ kada je otkrio zataškavanja smrtnih slučajeva u američkoj železnici, a tri godine kasnije, sa kolegom Džejkom Hukerom, dobio je trećeg „Pulicera“ jer je vodio istraživački tim koji je otkrio toksične materijale u uvoznim proizvodima iz Kine.
PONOSAN NA NOVAKA
* Jeste li ponosni na nekog Srbina?
– Na Novaka Đokovića! Mnogo. On je divan ambasador Srba. Oličenje je svega što meni znači „biti Srbin“: ljubazan je, ima smisla za humor, žestok je takmičar i ne odustaje. Čak je našao vremena da nauči nekoliko jezika. I, pobeđuje Federera. Šta bi moglo biti bolje od toga?
Izvor: Novosti.rs