Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

„Zašto smo voleli SFRJ“: Okreni nulu, loša je veza!

TUUUU-TUUUUU

Jedan od simbola nekadašnje države bio je telefon, koji je u svim stanovima i kućama širom SFRJ bio smešten u predsoblju. „Okreni nulu“ bila je obavezna mantra da bi se otklonile smetnje na vezama.

 

Brzo će, bojim se – zakoni prirode su neumitni – umreti od starosti i posledica razočarenja i poslednji projektant zgrada zidanih u SFRJ, i mi više nećemo imati koga da pitamo: zašto su u socijalizmu telefoni bili smešteni u predsobljima?

okreni nulu

Na vrhu ormana za cipele, na polici učvršćenoj za zid, ili – u otmenijim kućama – na posebnim stočićima elegantnih i vitkih, te stoga nestabilnih, nožica… uvek u polumraku, stajali su telefonski aparati, šezdesetih gotovo svuda isti – crni „Iskrini“, bakelitni; sedamdesetih već i u zelenoj i crvenoj boji; a od osamdesete tu je bio i onaj futurističkog dizajna, nagrađivan u svetu, tanjirasti, takođe iz Slovenije.

Bio je to prvi model – ako ne računamo švercovane modele iz Poljske – koji se nije oglašavao metalnim zvonom, već elektornski generisanim zvukom čija je boja mogla da se menja, a i biranje brojeva bilo je praćeno nekakvim pevušenjem nalik na ptičje.

U ono vreme, ta je novina predstavljala revolucionarnu stvar, ali kako vreme prolazi sve više mi nedostaje onaj stari mehanički brojčanik: ničeg veštačkog ni virtuelnog tu niej bilo – da biste ga okrenuli zaista je trebalo da ga vrtite, hoću da kažem biranje broja njime bila je stvarna fizička radnja… Kome se žurilo, prstom je požurivao i njegovo vraćanje, lepe sekretarice umele su da ga vrte i olovkom, a on je uzvraćao jasnim metalnim zvukom: cakcakcakcak kad okrenete 4, kratko cak za 1, i sledstveno tome…

Sada imam mogućnost da biranje broja na mobilnom telefonu propratim zvukom, ali to jeftina, polovična uteha. Kad bi bar se bar, pošto virtuelno pritisnem nulu, čuo rafal od deset pucketavih „cak“!

„Okreni nulu, loša je veza!“, vikali smo s druge strane, ili duvali u slušalicu!

Nikada nisam sumnjao u delotvornost ovih postupaka, kao što sam verovao i da je prirodno, kad se jednom zaposliš, da tu dočekaš i stan, pa komplet knjiga za deset, i sat za dvadeset godina rada.. i na kraju penziju. I kad smo već kod davno prošlih i zaboravljenih, na smetlište istorije odbačenih stvari, pomenuću i osobenu spravicu koje odavno nema, osim u oglasima kolekcionara: bravica za brojčanik! Ova sprava – bez sumnje izum nekog birokrate – ubacivala se u otvor brojčanika na „jedinici“ i zaključavala, blokirajući tako biranje brojeva, odnosno upotrebu telefona. Vlasnici ključeva bili su šefovi kaneclarija. a žrtve, najčešće, čistačice, koje su ulazile u nadleštva posle radnog vremena da pospreme za činovnicima, i telefoniraju svojima u rodnom kraju…

„Raspolažem s još milion nježnih i bezobraznih podataka naše mladosti“ koji se odnose na telefoniranje: ljutnju na majku koja se nije obazirala na moj povik da je poziv za mene, nego je podizala slušalicu i ledenim glasom pitala: „A ko ga traži?“; nerviranje zbog „dvojnika“ (manifestacija socijalističke dovitljivosti – dva stana na jednoj liniji, kad u jednom koriste telefon, u drugom grizu nokte ili psuju); ubrzan očev razgovor i obavezno: „… da ne trošite pare!“, rodbini u drugom gradu)…

Tu je i sećanje na lošu vezu i telefonske kabine u primorskim poštama, obložene filcom i nekakvim rupičastim lesonitom, vrele i zagušljive; zatim na kafanske automate u koje se kovanica polagala pljoštimice, i pritiskom na metalni taster spuštala tek kad se veza uspostavi – poštena stvar… i na glupe i lakoverne grdske govornice, koje su, pored metalnog novca, lako mogle da se aktiviraju i plastičnom trakom u špic zarezanog kraja. Naravno, pod uslovom da im neko iz slulšalice nije odneo mikrofon, ili – oni lakomiji – celu slušalicu.

Kako su nas samo fascinirali holivudski filmovi, u kojima su junaci u govornicama mogli da primaju pozive! I dan-danas milim da su i naši ulični telefoni imali svoje brojeve (kakav je, uostalom, to telefon bez broja?) i da je samo trebalo pozbavati nekog u pošti da bi se saznali. A govornice u kasarnama JNA, i javljanje vojnika, zaslužuju posebu priču.

Iako smo u džepu nosili telefonske imenike, male knjižice ojačanih korica sa listovima obeleženim listovima abecede, znali smo desetine važnih brojeva napamet. Jesmo li to u socijalizmu imali bolje pamćenje?

Uostalom, danas je svejedno. Sve su to vec tridesetak puta pokrivali snegovi, i topili se, a ruzmarin nicao i venuo. Nema više. The end. Konec.

Potpuni kraj epohe označio je nestanak onih jezičkih čistunaca koji su tvrdili da se ne kaže „na telefonu“ je taj i taj, već „pored telefona“. Poslednji od njih umro je od zbunjenosti kad su ga, držeći u ruci mobilni, pitali: „A šta sad da kažem?“

Kraj. Tuuuuu-tuuuu…

Izvor: N1info.com

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter