Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

JOSIF BRODSKI ME BUDI IZ SNA

Čitajući neke ruske klasike zaspim k’o majka na kauču i sanjam kako me Josif Brodski budi iz sna. Kao, sudija je tu, ustani, budi se!

 

Sudija: Šta je tvoj posao!?

Ja: Da pišem pesme, priče i budem iskren, verujem u to.

josif brodski me budi

Sudija: Nema ovde nikako, verujem, nije ti ovo bogomolja i liturgija! Stojte pravo, zgrbavili ste se, od pisanja, tako gledajte, u sud, i odgovarajte na pitanja kako Vam je naloženo. Da li imaš posao, sa punim radnim vremenom?

Ja: Mislim da sam imao posao sa punim radnim vremenom.

Sudija: Budi precizniji!!!

Ja: Napisao sam pesme i mislio da će biti objavljene, i verujem,..

Sudija: Ne zanima nas, šta ti veruješ. Odgovori, zašto nisi radio!?

Ja: Radim, pišem pesme. Radio sam, pisao sam pesme, još u Čarapari.

Sudija: To nas ne zanima. Nas zanima u kom preduzeću radiš?

Ja: Bio sam na domaku ugovora, sa jednom izdavačkom kućom iz Beograda, Nova Poetika, ali ga nisam potpisao.

Sudija: Da li bi ti taj ugovor donosio dovoljno novca da se prehraniš? Reci tačno.

Ja: Ne sećam se tačno. Nemam ni advokata.

Sudija: Ja pitam tebe.

Ja: U Leskovcu su objavljene dve moje knjige pesama. Ukleti brod i Svetionici u magli.

Sudija: Koliko je tvoje radne iskustvo!?

Ja: „Manje“ ili „više“?

Sudija: Nas ne zanima „manje“ ili „više“…

Ja: Nemam ni pet godina radnog staža!

Sudija: Gde si radio!?

Ja: U DP Trgopromet, U DP Zele Veljković, u JKP Komunalac.

Sudija: I koja je tvoja specijalnost?

Ja: Pesnik i pisac!

Sudija: Ko te je imenovao pesnikom? Ko te je postavio na postolje pesnika?

Ja: Niko. Ko me je postavio na postolje čoveka, kad bih sebe zapitao…

Sudija: Da li si završio fakultet za to?

Ja: Da li sam završio fakultet za šta?

Sudija: Pa, da budeš pesnik!!! Nisi nikada pokušavao da završiš Filološki faklultet, gde se čovek priprema, gde se to izučava i studira.

Ja: Nisam mislio da je to stvar obrazovanja i struke.

Sudija: Kako to?

Ja: Pa mislio sam da to dolazi od Boga!

I onda mi Josif Brodski, ruski disident, kome je svojevremeno sve ovo KGB priredio, zahvaljujući njegovim oprečnim stavovima, šapuće na uho u svojstvu advokata.

– Osuđen si, na pet godina, unutrašnjeg izgnanstva.

– U selo Perlez, na severu zemlje? Tamo gde je voz stao, ko u pesmi Garavog sokaka.

– Tamo. Odradićeš tri, pa će te pustiti. DB ti je ponudio da sarađuješ sa njima i da će ti onda knjige biti objavljene.

Ja sam naravno to odbio. I nisam mogao da objavljujem. Posle nekog vremena su mi ponudili da napustim zemlju i da će tako biti najbolje za mene i za državu.

Ja sam seo u avion za Beč. Poneo sam tablet, nešto odeće, zbirku poezije Srđana Valjarevića „Džo Frejzer i 49 pesama“ iz 1992. godine, kao i prošireno izdanje „Džo Frejzer i 49+24 pesme“ iz 1996. godine. Flašu votke, poklon za Petra Milatovića Ostroškog, u Kulturnom Centru u Beču, uredniku časopisa i portala Slovoslovlje, koji me je dočekao na aerodromu.

Trgoh se i probudih iz čudnog sna, prosto se začudih šta sve može čovek da priredi drugom čoveku.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: