JOSIF BRODSKI ME BUDI IZ SNA
Čitajući neke ruske klasike zaspim k’o majka na kauču i sanjam kako me Josif Brodski budi iz sna. Kao, sudija je tu, ustani, budi se!
Sudija: Šta je tvoj posao!?
Ja: Da pišem pesme, priče i budem iskren, verujem u to.
Sudija: Nema ovde nikako, verujem, nije ti ovo bogomolja i liturgija! Stojte pravo, zgrbavili ste se, od pisanja, tako gledajte, u sud, i odgovarajte na pitanja kako Vam je naloženo. Da li imaš posao, sa punim radnim vremenom?
Ja: Mislim da sam imao posao sa punim radnim vremenom.
Sudija: Budi precizniji!!!
Ja: Napisao sam pesme i mislio da će biti objavljene, i verujem,..
Sudija: Ne zanima nas, šta ti veruješ. Odgovori, zašto nisi radio!?
Ja: Radim, pišem pesme. Radio sam, pisao sam pesme, još u Čarapari.
Sudija: To nas ne zanima. Nas zanima u kom preduzeću radiš?
Ja: Bio sam na domaku ugovora, sa jednom izdavačkom kućom iz Beograda, Nova Poetika, ali ga nisam potpisao.
Sudija: Da li bi ti taj ugovor donosio dovoljno novca da se prehraniš? Reci tačno.
Ja: Ne sećam se tačno. Nemam ni advokata.
Sudija: Ja pitam tebe.
Ja: U Leskovcu su objavljene dve moje knjige pesama. Ukleti brod i Svetionici u magli.
Sudija: Koliko je tvoje radne iskustvo!?
Ja: „Manje“ ili „više“?
Sudija: Nas ne zanima „manje“ ili „više“…
Ja: Nemam ni pet godina radnog staža!
Sudija: Gde si radio!?
Ja: U DP Trgopromet, U DP Zele Veljković, u JKP Komunalac.
Sudija: I koja je tvoja specijalnost?
Ja: Pesnik i pisac!
Sudija: Ko te je imenovao pesnikom? Ko te je postavio na postolje pesnika?
Ja: Niko. Ko me je postavio na postolje čoveka, kad bih sebe zapitao…
Sudija: Da li si završio fakultet za to?
Ja: Da li sam završio fakultet za šta?
Sudija: Pa, da budeš pesnik!!! Nisi nikada pokušavao da završiš Filološki faklultet, gde se čovek priprema, gde se to izučava i studira.
Ja: Nisam mislio da je to stvar obrazovanja i struke.
Sudija: Kako to?
Ja: Pa mislio sam da to dolazi od Boga!
I onda mi Josif Brodski, ruski disident, kome je svojevremeno sve ovo KGB priredio, zahvaljujući njegovim oprečnim stavovima, šapuće na uho u svojstvu advokata.
– Osuđen si, na pet godina, unutrašnjeg izgnanstva.
– U selo Perlez, na severu zemlje? Tamo gde je voz stao, ko u pesmi Garavog sokaka.
– Tamo. Odradićeš tri, pa će te pustiti. DB ti je ponudio da sarađuješ sa njima i da će ti onda knjige biti objavljene.
Ja sam naravno to odbio. I nisam mogao da objavljujem. Posle nekog vremena su mi ponudili da napustim zemlju i da će tako biti najbolje za mene i za državu.
Ja sam seo u avion za Beč. Poneo sam tablet, nešto odeće, zbirku poezije Srđana Valjarevića „Džo Frejzer i 49 pesama“ iz 1992. godine, kao i prošireno izdanje „Džo Frejzer i 49+24 pesme“ iz 1996. godine. Flašu votke, poklon za Petra Milatovića Ostroškog, u Kulturnom Centru u Beču, uredniku časopisa i portala Slovoslovlje, koji me je dočekao na aerodromu.
Trgoh se i probudih iz čudnog sna, prosto se začudih šta sve može čovek da priredi drugom čoveku.
Super…lepo…