Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kolumna

Suprotstavljanje NATO paktu kao moralni zadatak srpskog naroda

SRBIJA 20 GODINA KASNIJE

Sećanje na 1999. snažno živi i u drugim zemljama Evrope i sveta, a kamoli kod nas. Stoga suprotstavljanje NATO alijansi ne sme da se objektivizuje, politički komercijalizuje i redukuje na praznoslovne panegirike herojima i suze za nevine žrtve.

 

„Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat…“

Političko pitanje odnosa prema NATO je jedno od retkih oko koga u međusobno zakrvljenom i zavađenom srpskom društvu postoji bezmalo apsolutni konsenzus.

suprotstavljanje nato

Dvadeset godina nakon bombardovanja i devetnaest godina nakon stupanja Srbije na „evroatlantski put“ (koji je veoma brzo postao samo „evropski“, dok je ono „atlantsko“, kako izgleda, prešlo u podsvesno), nepopularnost najvećeg i najbogatijeg vojnog saveza na svetu u Srbiji ne jenjava, i retki sunarodnici koji nas otvoreno pozivaju da „ne gledamo u prošlost“ (ali kada pogledamo, da shvatimo da je NATO u stvari „bombardovao Miloševića, a ne nas“), da shvatimo da „put u EU vodi preko NATO“, i uvažimo činjenicu da smo „okruženi NATO zemljama“, uglavnom se sa lakoćom prepoznaju kao plaćeni lobisti, i preziru u javnosti kao osobe, u najmanju ruku, sumnjivih moralnih kvaliteta.

Ono što je, međutim, zanimljivo, jeste da samo ova ekstremna grupica (pripejd) „natovaca“ ima spremne odgovore na pitanje kako se treba postaviti prema Savezu koji je dva puta vodio ratne operacije protiv našeg naroda, počinio brojne zločine, i koji faktički drži pod okupacijom Kosovo i Metohiju (i održava na vlasti antisrpsku vrhušku u Crnoj Gori). Njihovi odgovori su veoma jednostavni: „zaboraviti“, „opametiti se“, „ostaviti emocije po strani“, i — biti zahvalan što nam je „Đura oprostio što nas je tukao“. Ovi odgovori kod većine građana Srbije nailaze na otvoreni prezir i rezignaciju, ali istovremeno imaju veliku snagu u svojoj jednostavnosti i šablonskoj lakoći primene. Jer koliko god ove teze bile moralno odbojne i krajnje neukusne na jednom potpuno intuitivnom nivou, decenije papagajskog i krajnje osionog ponavljanja učinile su veliki broj naših sunarodnika malodušnim i fatalistima, spremnim da „prihvate realnost“ i povinuju se pred „istorijskom nužnošću“, iako je intimno ne odobravaju.

Naspram ove malobrojne, neomiljene, ali veoma glasne, veoma medijski prisutne, i veoma uporne grupe — antinatovska većina nema jasnu sliku o tome kako je potrebno da se kao narod postavimo prema Alijansi, osim samorazumljive teze da „nećemo u NATO“. Pri tome taj poklič „ne u NATO“ u većoj meri predstavlja nacionalni inat, nego plod ozbiljnog promišljanja našeg odnosa prema ovoj organizaciji. To ne bi bio prvi put da nas je inat — ta specifično srpska verzija Hegelovog „lukavstva uma“ — sproveo žive i zdrave kroz istorijska iskušenja, ali ako je ikako moguće – naš stav protiv NATO imperijalista i kolonijalista trebalo bi da bude principijelan, odlučan, i utemeljen na argumentima, a na prosto na neodređenom osećanju i intuiciji o nepravdi. I taj stav ne može da se iscrpi u „neulasku u NATO“. Žrtve branilaca Otadžbine, stradanja civila, okupacija Kosmeta, kao i nastavljanje, ne samo antisrpske politike na Balkanu, već i anticivilizacijske, varvarske kolonijalne politike u drugim krajevima sveta, obavezuje nas da se protiv NATO — borimo.

Otpor prema NATO nije stvar tribalizma, niti realpolitike

Ovde treba odmah razjasniti jednu stvar: veliki broj naših sunarodnika koji deli opštu averziju prema Paktu taj svoj stav pravda čisto konsekvencijalističkim, ili ako hoćete makijavelističkim argumentima. NATO i njegovi zapadni gospodari su „loši“ jer su „protiv nas“, jer vode „antisrpsku politiku“, i jer „podržavaju srpske neprijatelje“ poput Hrvata, bosanskih muslimana, ili Albanaca. Za ovu liniju rezonovanja, Hrvati i Albanci su „potpuno u pravu“ što podržavaju NATO, jer im je to korisno sa stanovišta njihovih nacionalnih interesa. I kada bi NATO samo počeo da „radi za Srbe, umesto protiv njih“, tada bi i Srbi trebalo da mu se priklone. Ovo je klasični primer tribalnog etičkog relativizma, koji dobro i zlo, u skladu sa onim čuvenim primerom, razlikuje čisto relaciono — da li mi otimamo stoku i žene drugom plemenu, ili ono to čini nama.

Donekle sličan, ali unekoliko prosvećeniji i „pragmatični“ stav prema NATO jeste onaj koji se poziva na „realpolitiku“ — u trenutnoj međunarodnoj podeli karata mi i zemlje Zapada, i NATO kao njihov vojni savez, našli smo se na različitim stranama i komplikovanoj geopolitičkoj igri, ali to ne znači da je ta podela karata večna, i da ćemo večno ostati sukobljeni. Ova linija argumentacije rado naglašava da su Srbi devedesetih godina ratovali protiv onih istih islamskih ekstremista protiv kojih danas ratuje Zapad. I dok gornja „tribalistička“ koncepcija poseduje jednu amoralnu univerzalnost, ova „realpolitička“ kao da želi da nam predstavi da je celi konflikt Srba sa Zapadom bio nekakav „nesporazum“, koji će se lako izgladiti kada dođe do novog deljenja karata, i zemlje Zapada shvate da su „Srbi u stvari sve vreme bili na njihovoj strani“, pa čak i „štitili njihove vrednosti“.

Ono što je zajedničko za obe ove koncepcije jeste jedan krajnje pragmatičan odnos prema NATO, i stoga zastupnici ovih ideja najlakše zastranjuju u tabor otvorenih ili kriptonatovaca. Samo je potrebno ubediti ih da se „klima na Zapadu menja“ i „nastupaju promene u zapadnoj politici“, i oni su već spremni da poveruju da, recimo, NATO na Kosmetu nije okupator, već saveznik, a da je komandant baze Bondstil „naš čovek“ zato što je nominalno srpske nacionalnosti i pravoslavne vere. Stvar je, nažalost, kudikamo složenija, a ova dva „pragmatična“ pristupa pitanju odnosa Srba prema NATO su činjenički pogrešna, i moralno nekompatibilna sa osnovnim kulturnim, političkim, i etičkim vrednostima srpskog naroda, zbog čega je i ukrštanje kopalja sa NATO iz prošlosti daleko od „slučajnog spleta istorijskih okolnosti“.

Sloboda i samostalnost kao srž srpske nacionalne etike

Neko bi s pravom mogao da naglasi da su Srbi tokom velikog dela svoje moderne istorije bili ratnici u službama ovog ili onog carstva, odnosno ovog ili onog imperijalnog projekta — osmanskog, austrijskog, ruskog. Neko bi mogao dodati i da se nacionalna svest srpskog naroda formirala upravo među tim slobodnim vojnicima koji su zauzvrat za svoju službu bili isključeni iz feudalnih sistema carevina za koje su ratovali. Ovo su valjane opaske, ali one promašuju sudbinski značaj koji je splet događaja koji se danas s pravom naziva Srpska revolucija imao po političku svest, kulturu, i identitet našeg naroda. Biblijskim rečnikom gledano, oni vekovi ratovanja za tuđe gospodare (bili oni „više tuđi“ poput Turaka, ili „manje tuđi“ poput Rusa), u kojima smo sebe više gubili nego pronalazili, predstavljali su za naš narod „godine lutanja po pustinji“, i tek sa Revolucijom, koja je predstavljala radikalni čin zbacivanja lanaca, što strane okupacije i kolonizacije, što klasne potčinjenosti u jednom izrazito trulom feudalnom poretku, srpski narod je istinski stupio na istorijsku scenu Evrope, i podigao luču slobode koja je do tog trenutka čuvana po crnogorskim vrletima i hajdučkim četama.

Nije slučajno Njegoš svoj „Gorski vijenac“, koji peva upravo o očuvanju te zublje slobode u Crnoj Gori u vreme kada je ostatak srpskog naroda bio pod jarmovima različitih carevina, posvetio Karađorđu — tom „krstitelju zemlje“, „rušitelju lanaca“, koji „iz mrtvijeh Srba dozva“. Visoka epika „Gorskog vijenca“ koja je praktično odmah zauzela centralno mesto u srpskom nacionalnom mitu i srpskoj narodnoj etici postala je moguća tek sa Karađorđevim davanjem „života srpskoj duši“. A taj „život“ je podrazumevao da, ne samo da Srbima više neće vladati „sile faraona istočnoga“, već da će „neprestana borba“ da se „tirjanstvu stane nogom za vrat“ postati nacionalna ideja i — moralna obaveza.

Bez ikakve sumnje, postavljanje ovakvog jednog beskompromisnog imperativa slobode za srž nacionalnog bića koštalo je Srbe kudikamo više u geopolitičkom smislu od poslovične „nesloge“, odnosno „zavade između Srba triju zakona“. Dok je ova romantična etika slobode u devetnaestom veku nadahnjivala pola Balkana da se oseća Srbima i naslednicima Dušanovog carstva, i pola Evrope da se sa srpskom borbom za slobodu solidariše i inspiriše, teški izazovi sa kojima se naš narod suočio u dvadesetom veku učinili su da mnogi odaberu „alternativne“, čak otvoreno i suštinski „nesrpske“ identitete, samo da bi se poštedeli moralne obaveze borbe za slobodu, i sa lakoćom uklopili u Carstva, Rajhove, i Imperije koje su, jedna za drugom, na Balkanu postajale aktuelne. Ovo „otpadanje od Srpstva“ nema nikakve veze sa verom, niti kulturom, a ponajmanje sa „krvlju i genima“, već isključivo sa svesnim priklanjanjem različitim utilitarizmima i makijavelizima, koje visoki srpski nacionalni etos kategorički odbacuje.

Danas je mnogo nacionalno samosvesnih Srba koji, iz udobne pozicije naknadne pameti, odnosno „generala posle bitke“, proklinju „neracionalnost, tvrdoglavost, i inat“ sa kojim se naš narod sukobljavao sa Osmanskim carstvom, Dvojnom monarhijom, Bugarskom carevinom, nešto kasnije i sa „Hiljadugodišnjim rajhom“ i njegovim izopačenim satelitima, skačući iz Pirove pobede u Pirovu pobedu, i samo ih osećanje pristojnosti sprečava da na taj spisak „besmislenih bitaka“ u kojim smo „uludo ginuli za princip, umesto da čuvamo glavu“, dodaju i sukob sa NATO tokom devedesetih godina. Ali argument je, u osnovi, isti — „Srbija nema dece za ratovanje“, „srpski narod ne treba uludo da gine“, „opstanak mora biti na prvom mestu“. Argument zvuči ubedljivo, ali zaboravlja, ili pre tendenciozno izostavlja slobodu iz ovih geopolitičkih jednačina. A podrazumeva se da nema dece za ratovanje za slobodu, da ne treba uludo ginuti za slobodu, i da opstanak treba biti ispred slobode. Kada se stvari tako formulišu, direktno se negiraju sva ona vitalna mesta iz „Gorskog vijenca“ — srpski narod se poziva da nastavi da spava, da ponovo prigrli svoje lance, da njegova borba prestane, da ono što biti ne može — ne bude, a da stajanje tirjanstvu nogom za vrat baš i nije „ljudska dužnost najsvetija“. I ne samo to — svaki put kada kažemo da „ne treba uludo da ginemo“, mi u stvari govorimo da su svi naši nacionalni heroji — od Karađorđa i Sinđelića, preko Vojvode Vuka i Voje Tankosića, preko Lepe Radić, Slave Kovića i Steve Filipovića, pa sve do Milana Tepića, Slavenka Gostića, i Zorana Radosavljevića – izginuli uludo. „Nije vredelo“, „trebalo je čuvati glavu“, „za ideale ginu budale“. I ponavljajući te mantre, oni zaboravljaju da su upravo te herojske žrtve naših predaka i roditelja, položene pod različitim zastavama, ali uvek na oltaru slobode i borbe protiv okupatora i kolonizatora, ono što nas je konstituisalo kao narod, i učinilo onim što jesmo.

Otpor kolonijalizmu treba da se temelji na solidarnosti

Šta onda treba da radimo sa svojom epikom, i svojom etikom, i svojim imperativom borbe za slobodu? Jedna stvar koju nikako ne treba da radimo, jeste da dopustimo da nas oni učine oholim. Prečesto smo u svojoj novijoj istoriji podvige svojih dedova i roditelja uzimali zdravo za gotovo kao nešto što predstavlja naše lično dostignuće, a zatim koristili to kao povod da potomke naših sunarodnika koji su poklekli pred istorijskim stihijama, i odbacili zavet predaka, takođe tretiramo kao otpadnike i „narode nižeg reda“. Ne sme se zaboraviti velika istina o borbi za slobodu — slobodu ne može niko nikome podariti, ni imperija podanicima, ni Srbi Hrvatima, pa čak ni naši roditelji nama. Borba za slobodu je „borba neprestana“, i svako pokoljenje mora ponovo da se bori da sačuva ono što je prethodno pokoljenje steklo, svaki novi naraštaj iznova prolazi kroz ista iskušenja, i svako ima priliku da potvrdi pradedovski zavet, ali i da ga pogazi. Kao što svako ima priliku da spere sa svoga imena sramotu koju su na njega navukli njegovi roditelji, ako je samo voljan da to učini.

Venac slobode je kao osvojeni sportski trofej, svakih par godina neko drugi ima priliku da ga osvoji, i niko ga nikada ne može prosto naslediti. Potrebno je stoga da se ugledamo na svoje pretke u vreme najvećeg uzleta srpskog naroda u XIX veku. Oni se nisu bavili uskogrudim nacionalističkim nadgornjavanjem sa drugim porobljenim narodima Balkana, već su ih svojom borbom za slobodu inspirisali. Tako su oni naveli potomke brojnih pokatoličenih i poturčenih Srba da se ponovo osete kao Srbi tako što će se pridružiti svojim sunarodnicima u borbi za ideale koje su prepoznavali kao univerzalne. Prema ovim svojim sunarodnicima koji nisu birali ko su im dedovi, niti su snosili odgovornost za njihove izbore, Srbi su nastupali sa solidarnošću i empatijom, a ne sa ohološću i arogancijom. Ovo je bila kičma izvornog jugoslovenskog pokreta, ali i suština Garašaninovog „Načertanija“.

Ovaj imperativ solidarnosti sa balkanskom braćom srpskom narodu je u velikoj meri poljuljala krvava istorija Dvadesetog veka, ali je uprkos tome sposobnost da se saoseća sa narodima koji su žrtve osione i bahate imperijalne ili kolonijalne politike, i narodima koji se jednostavno bore za slobodu i samostalnost, ostala jedna od većih nacionalnih vrlina našeg naroda, bilo da je reč bila o Jevrejima tokom Holokausta, Česima 1938. ili 1968., Mađarima 1956., Vijetnamcima ili Konogancima šezdesetih i sedamdesetih, ili Iračanima, Libijcima i Sirijcima tokom najnovijih imperijalističkih avantura Zapada na Bliskom Istoku i Magrebu. Ovaj kapacitet za solidarnost, pored poštovanja za principijelnu i upornu borbu za slobodu, predstavlja značajan kapital srpskog naroda na međunarodnoj sceni, i jedan od razloga što su Srbi toliko omiljeni među praktično svim narodima koji prema njima ne osećaju grižu savesti.

Moralni zadatak celog srpskog naroda

Vratimo se, najzad, pitanju odnosa našeg naroda prema NATO. Kao što smo rekli, naš negativni stav prema ovoj militarističkoj i kolonijalističkoj organizaciji ne treba da se temelji ni na kakvom povređenom ponosu, uskogrudoj ozlojeđenosti i autističnom bolu zbog nevinih žrtava i štete koju su nam naneli u bombardovanju, ne treba da se poziva na amoralne realpolitičke igrarije u kojima se naš narod, objektivno govoreći, ionako nikada nije snalazio, niti treba da proizilazi iz arogancije i prezira prema „otpadnicima“ koji su formirali pronatovske „nesrpske“ nacije u okruženju. Umesto toga, otpor prema NATO i Zapadu mora da se temelji na principima slobode, samostalnosti, i samoopredeljenja, koje je Zapad svojom ratnohuškačkom i paternalističkom politikom na Balkanu pogazio u praktično svim zemljama regiona (uključujući tu i albansku pseudodržavu koja se na „samoopredeljenje“ najčešće poziva), i koje su, na kraju krajeva, naši piloti i vojnici branili i te 1999. godine. Taj otpor mora da počiva na saznanju da SR Jugoslavija i Republika Srbija nisu bile poslednje, niti čak najveće žrtve ove imperijalističko-kolonijalne mašinerije, na solidarnosti i pravednom gnevu koji svaki Srbin koji drži do svoga imena oseća kada pročita o pijacama robova u Libiji, pogromima nad hrišćanima u Siriji, ili gladnoj i napuštenoj deci u Jemenu.

U takvim uslovima, solidarnost i prijateljska podrška za srpski narod prestaje da biva stvar političkog izbora i postaje moralni zadatak, kategorički imperativ. Sećanje na naše žrtve, kao i na sistematsko uništavanje infrastrukture i privrede naše države, i najzad otimanje naše teritorije i prirodnih resursa, na taj način nije nikakav poziv na povlačenje u sebe i tiho lizanje rana, već zadatak da se borba protiv agresora nastavi gde god smo u stanju da mu nanesemo gubitke i štetu. To ne znači — kako će domaći srebroljubivi natovci potrčati da poviču — nikakav novi rat sa NATO. Vremena su se promenila, i globalna oligarhija mnogo više voli da tretira ljude kao resurs („HR“) nego kao topovsko meso. Koliko smo mogli da ratujemo, ratovali smo, ali vojni porazi nas ni na koji način ne obavezuju da zatvaramo oči pred nepravdom, da ne govorimo istinu o onome što jasno vidimo sopstvenim očima, niti da, u skladu sa mogućnostima, ne pružimo makar minimalnu, makar moralnu podršku svima onima koji danas prolaze kroz ono kroz šta smo mi prolazili pre dvadeset godina. Jer ako nas u svetu u političkom smislu po nečemu prepoznaju, onda je to hrabri otpor koji smo kao narod pružili globalnoj imperijalnoj sili u trenutku kada je ona bila na zenitu, i kada su pred njom obarali oči kudikamo veći narodi i države od nas. U najmanju ruku, od nas se očekuje bar principijelan stav po onim pitanjima koja nas neposredno pogađaju i muče.

Ovde je važno naglasiti da je ovaj moralni imperativ otpora NATO zadatak za celi srpski narod, gde god živeo, i gde god ga bilo, a ne samo za državu Srbiju. Srbima u Republici Srpskoj je to savršeno jasno, i oni su već godinama brana da BiH uđe u Alijansu, koliko god njihovo političko rukovodstvo po tom pitanju bilo pragmatično. Ovo je jasno i Srbima u Crnoj Gori, do te mere da oni potpuno otvoreno osporavaju sraman i ponižavajući ulazak ove zemlje — takođe žrtve nelegalne agresije 1999. godine — u Savez koji se nikada nije ogradio od protivzakonite i krvožedne politike koju je tada vodio. Štaviše, oni Crnogorci koji su potrčali u zagrljaj NATO, istovremeno su potrčali da se po kratkom postupku ispišu iz srpskog naroda, potvrđujući i na taj način da je biti Srbinom u manjoj meri stvar porekla i genetike, a u najvećoj upravo stvar odnos prema „tirjanstvu“ i „onima, kojima zakon leži u topuzu“. Sećanje na bombardovanja Republike Srpske i Republike Srpske Krajine 1995. (kao i najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata koje je sprovela jedna od današnjih ponosnih članica NATO), kao i agresiju na SRJ 1999. i okupaciju Kosmeta treba stoga i da bude poziv na nacionalno jedinstvo srpskog naroda, koji je u najvećem delu svoje istorije bio podeljen granicama različitih država i imperija, pa je opet svoje najveće uspehe na istorijskoj pozornici Evrope ostvario samo dok je delovao kao jedinstvena i nedeljiva celina.

Tema na kojoj su srpski političari najbolji, i međunarodni kapital Srbije

Da je ovaj kompleksni odnos našeg naroda prema NATO, i čitavom spletu pitanja koji se tiču (zapadnog, a i uopšte) imperijalizma i kolonijalizma, ne samo pitanje nacionalnog identiteta, već upravo pitanje nacionalne etike i moralne vertikale, najbolje svedoče primeri onih najgorih, najneprincipijelnijih, i najamoralnijih među nama — naših političara. Dok srpski političari, uključujući tu i trenutni, ali sve bivše režime, u osnovi nisu ništa manje korumpirani, nepotistični, i ogrezli u patološku laž, nepoštenje, i beščašće, od svojih kolega na Balkanu i u svetu, kada se potežu pitanja integracije u NATO, kao i niz geopolitičkih pitanja – uključujući tu ne samo Kosovo koje nas direktno pogađa, već i globalne krize u Libiji i Siriji, ili u Ukrajini — oni odjednom izgledaju kao moralne gromade prema kojima se, ne bez razloga, s poštovanjem odnose svi intelektualno pošteni javni delatnici širom Evrope i sveta.

Bez ikakve sumnje, naši političari ne bi odbijali lukrativne prilike da se prikopčaju na neki od brojnih „evroatlantskih“ procesa, niti da se priključe zapadnim geopolitičkim plimama i osekama „poput celog normalnog sveta“, da nisu svesni da bi takva politika mogla u relevantnom smislu da ugrozi njihovo političko uporište u narodu, ono uporište od koga, uprkos svemoći i sveprisutnosti ambasada, NVO, i međunarodnih organizacija, na kraju krajeva ipak zavisi njihov opstanak na vlasti, ili mogućnost da je se domognu. I upravo zvanična politika Republike Srbije po ovim pitanjima najubedljivije svedoči u kojoj meri je u pitanju jedan moralni stav do koga je našem narodu u velikoj meri stalo. Jer da se Srbija ponaša tribalistički, ili realpolitički, ona ne bi imala problem sa tim da se — poput mnogih zemalja sveta — ponaša principijelno i zaštitnički oko tema i pitanja koja je direktno pogađaju, poput kosovskog, a da se po pitanjima, recimo, Libije, Sirije, Ukrajine, ili danas Venecuele, postave „pragmatično“ i „kako vetar duva“.

Teško je naglasiti u kolikoj meri ovakvo ponašanje Srbije predstavlja politički skandal. Kada je Srbija pre pet godina odbila da uvede sankcije Rusiji nakon prisajedinjenja Krima matici, veliki broj političara u starim, moćnim, i suverenim državama Evrope — poput Francuske, Italije, ili Nemačke — bio je zapanjen samom činjenicom da „može i tako“. Srbija je po pitanju sankcija Rusiji doslovno u Evropi igrala ulogu Olivera Tvista koji je, na očigled pune trpezarije izgovorio svoje tugaljivo „molim Vas, gospodine, hteo bih još malo“. I mnogi su na kontinentu, i u regionu, stekli poštovanje prema Srbiji zbog tog gesta. I mnogi su se našli postiđenim što njihove moćnije, stabilnije i bogatije zemlje (a malo ih je u Evropi koje nisu moćnije, stabilnije, i bogatije od Srbije) nisu bile u stanju da učine takav jedan jednostavan, suvereni gest. Kada se na to doda činjenica da je Srbija istovremeno odbila da prizna Krim kao deo Rusije dok ruske vlasti po tom pitanju ne postignu konsenzus sa Ukrajinom, onda nije teško videti da, još jednom, nije reč ni o kakvom tribalizmu, niti o snishodljivoj, satelitskoj politici prema Ruskoj Federaciji, već o istinskoj spoljnoj politici koja se u velikoj meri formira samostalno.

Srbija je mogla da potrči da prizna legitimitet „opozicionih snaga“ i prekine veze sa legalnim vlastima u Siriji kada su to učinile zemlje EU i regiona, ali nije. Mogla je na sličan način da prihvati bizarni zahtev za priznanjem samoproglašenog „predsednika Venecuele“ — što su, još jednom, na svoju sramotu učinile neke moćne i bogate zemlje Evrope i sveta — ali nije. Još jednom, ona to nije učinila zato što su njeni političari ljudi od integriteta, časti, i poštenja (smešne li pomisli!), već isključivo zato što oni nisu hteli da rizikuju svoje političke pozicije tako što će srpski narod da provociraju takvim upadljivo nepravednim, nečasnim, i nesolidarnim međunarodnim potezima. A kategoričnost srpske javnosti po ovim temama je tolika, da je svojim političarima u svakoj od ovih kriza ona zamerala čak i priključivanje kudikamo manje spornim sankcijama koje bi proglašavale Ujedinjene nacije. Srpski narod se veoma dobro seća sankcija kojima je sam bio izložen, i izuzetno dobro zna koliko se lako manipuliše sistemom UN, i ta svest je za njega sasvim dovoljna da se prema savremenim žrtvama ovakvih manipulacija, i metama globalnog imperijalizma i kolonijalizma, postavi sa jednom krajnje nesebičnom solidarnošću. I iako je najčešće reč o potpuno praznim, simboličnim gestovima — jer kao što smo rekli, malo je zemalja u Evropi koje su slabije i siromašnije od Srbije — oni ne samo da znače narodima koji su žrtve ovakve politike, već i nastavljaju da održavaju sliku o Srbima kao o hrabrom i principijelnom narodu, koji je „uvek na pravoj strani istorije“.

Čuvajući Kosovo odajemo jedinu istinsku poštu herojima i žrtvama

I upravo to je najbolji način da se danas, dvadeset godina nakon agresije, dvadeset godina nakon okupacije, i dvadeset godina nakon velike nepravde koja je učinjena našem narodu i državi, postavimo prema NATO alijansi i svemu što ona u savremenom svetu predstavlja. Treba da se držimo zaveta predaka, treba da ostanemo verni svojim kategoričkim imperativima i svojoj duhovnoj vertikali, da nastavljamo „borbu neprestanu“ i ostajemo „na pravoj strani istorije“. Pa ako i nismo u stanju da „tirjanstvu stanemo nogom za vrat“, barem ne smemo da zaboravimo da je to „ljudska dužnost najsvetija“. Srbija će u budućnosti, baš kao i u prošlosti, na političkom planu uvek ostvariti onoliko koliko može (i ponekad, kad je stvarno bitno, i ponešto „što biti ne može“), ali ono što srpski narod čini onim što jeste, jeste svest njegove elite — njegove istinske elite, oličene u njegovim pesnicima i herojima — da nas definišu naši moralni izbori, i naša beskompromisna borba za slobodu. A te izbore je činilo, i tu borbu je nastavljalo, doslovno svako pokoljenje srpskog naroda u njegovoj modernoj istoriji, od Karađorđa naovamo. Prethodno pokoljenje je to poslednji put učinilo 1999. godine. Sada je red na sledeće.

Koje, onda, izbore treba da načinimo, i kako treba da se borimo za slobodu danas? Kroz kategoričko odbijanje da se integrišemo u NATO, svakako. Kroz uporno suprotstavljanje paternalizmu, tiraniji, i kolonijalnom kompradorstvu u unutrašnjoj politici, svakako. Kroz solidarnost i dobronamernost prema svim narodima i pokretima koji u toj borbi učestvuju u našem regionu, i na drugim meridijanima, naravno. Ali pre svega, i iznad svega, kroz borbu za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Nema boljeg načina da se oda pošta herojima rata iz 1999. godine, niti boljeg načina da se osvete nevine žrtve agresije i albanskog separatizma, nego da se uporno, principijelno, i kategorički nastavi borba protiv zapadnog imperijalnog projekta na Kosmetu. A ako tu borbu nastavimo negujući, svakako uz veliki duhovni i moralni napor, onu istu solidarnost koju sa lakoćom pružamo Sirijcima, Venecuelancima, ili Rusima u Donbasu, za sve naše sugrađane sa Kosova i Metohije, i ako tu borbu nastavimo kao jedinstven i nedeljiv srpski narod, onda ni rezultati neće izostati. Štaviše, lako bismo još jednom mogli neprijatno iznenaditi naše „zapadne partnere“, kao što smo to više puta činili prethodnih decenija.

O tome u kolikoj meri pitanje Kosova predstavlja unutrašnje čvorište celokupnog političkog života Srbije, tačku oslonca svekolikog srpskog identiteta gde god da nas ima, ali i zavetni pojam koji se nalazi u samom srcu naše duhovne i moralne vertikale — već je bilo mnogo reči. Borba za Kosovo istovremeno predstavlja borbu za sve ono što nam je kao narodu bitno, ali i sveto — i za suverenu i stabilnu državu koja je u stanju da štiti prava svojih građana, i za elementarni ustavni i pravni poredak, i za otpor ugnjetačima i zavojevačima, i za poštovanje i osvećenje žrtava iz prošlosti, ali i za očuvanje Svete zemlje i ispunjenje Zaveta predaka. Za pravdu. Za slobodu. Na bilo kom od ovih brojnih nivoa da učestvujemo u političkom i duhovnom životu Srbije, ako smo dobronamerni prema svojoj zemlji — branićemo Kosovo i Metohiju.

Sećanje na 1999. godinu – koje snažno živi i u drugim zemljama Evrope i sveta, a kamoli kod nas — stoga ne sme da se objektivizuje, politički komercijalizuje, i redukuje na praznoslovne panegirike herojima i suze za nevine žrtve. To sećanje mora da se odelotvori, da se politizuje, njime se treba naoružati, na njemu se treba uzdići iznad situacije u kojoj se nalazimo, i u kojoj nas ubeđuju da smo manje vredni nego što jesmo, da nismo dostojna deca svojih očeva i dedova, da je podvig koji su oni učinili u stvari bio nemoguć, i da se, na kraju krajeva, nije ni dogodio. Ali sećanje na podvig nije Spomenik Večnoj vatri na Novom Beogradu, nije ni bulevar Heroja Košara, a pogotovo nije ono tužno platno sa ubijenim i nestalim na Kosmetu, koje se periodično diže ispred Narodne skupštine kao živi zid za našu političku sramotu (koliko je samo snishodljiva i kvislinška politika režima na Kosmetu daleko od dostojanstvene slike koju o sebi slikamo na međunarodnom planu!), da bi se uklonio svaki put kada naiđe neko ko bi zaista trebalo da ga vidi. Ne, istinsko sećanje na podvig je samo i isključivo nastavak podviga, nastavak borbe za Kosovo, ispunjenje Kosovskog zaveta, borba neprestana protiv tirjanstva i zakona topuza. Samo tako, i nikako drugačije, nećemo posramiti one koji su svoje živote dali za nas, za Srbiju, za Srpstvo. Za to da bude ono što biti ne može.

Izvor: Nspm.rs

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280