HRABRI VOJNIK
Nikšićanin Veselin Šijaković se sam prijavio da likvidira gestapovskog oficira koji je bio odgovoran za streljanje kragujevačkih đaka u Šumaricama 21. oktobra 1941.
U jesen 1942, vrhovna komanda je, po predlogu Ravnogoraca iz Beograda, odlučila da likvidira gestapovskog majora koji je imao ključnu ulogu u streljanjima civila i đaka u Kragujevcu.
Za taj zadatak je određena jedna trojka s najviše iskustva. Ušli su u zgradu u Beogradu u kojoj je živio taj major, kroz otvoren prozor podruma, ali ih je na stepeništu koje je vodilo na sprat, dočekao nemački stražar i pobio ih.
U međuvremenu, gestapovski oficir prešao je u Vrnjačku banju, gde su Nemci imali jako uporište, oko deset hiljada vojnika. Šijaković je sam prijavio svoju trojku za likvidaciju nemačkog oficira. Pridružio im se jedan vojnik iz Vrnjačke banje, koji je dobro poznavao teren.
Prvi put ruke zadrhtale
U ispovesti za reviju „Istok“ 2005. godine, Veselin Šijaković je detaljno opisao kako je to uspeo:
Veselin Šijaković (1924-2009)
„Noću smo se prikrali vili u kojoj je živeo gestapovski oficir. Čekali smo u dvorištu da dođe sa sedeljke u obližnjem hotelu. Oko jedan sat posle ponoći, u pratnji trojice vojnika, pojavio se, teturajući se, očigledno pijan. Vojnici su mu pomogli da se popne uz unutrašnje stepenište i vratili se da patroliraju ulicom. Kada je otvorio prozor od svoje spavaće sobe, posao nam je bio znatno olakšan. Uzeo sam stube koje smo doneli sa sobom i postavio ih uz zid. Prvi put su mi ruke zadrhtale i to tako jako da su stube počele udarati o zid. Rekao sam sebi: Ipak, ja nisam za ovakve zadatke!
Uspeo sam nekako da se popnem i uđem neopaženo. Levom rukom sam ga ščepao za kosu i glavu mu pribio uz jastuk, a desnom rukom mu zario nož u srce. Riknuo je kao lav! Pošto glavu nije mogao da mrdne, noge su mu otišle uvis i neprestano koprcale! U istom trenutku, odjeknuo je vrisak žene koja je ležala u susednom krevetu, na moje zaprepašćenje. Zbunjen, izvadio sam pištolj i upucao je sa par metaka! Moji drugovi, koji su čekali u dvorištu, mislili su da je nemački oficir pucao na mene, jer je dogovor bio da ne upotrebljavamo vatreno oružje, pa je jedan od njih pohitao uz stube. Sudarili smo se na stubama, niz koje sam ja više padao leđima, nego što sam koračao.
Zasvirale su sirene, poziv na uzbunu, a mi smo se dali u beg kroz susedna dvorišta. Tek tada sam shvatio da sam zaboravio da uzmem torbicu nemačkog oficira, što mi je bio jedan od zadataka. Mislio sam da ću zbog toga biti kažnjen, međutim, od Vrhovne komande sam odlikovan medaljom Obilića, koju mi je kasnije, pred 20.000 boraca, uručio veliki junak Jezdimir Dangić, komandant Drinskog korpusa.“