SMRT PESNIKA
Da li je razjašnjena misteriozna smrt Branka Miljkovića talentovanog srpskog pesnika. Da li je Miljković izvršio samoubistvo ili je u pitanju ubistvo kako sumnjaju njegovi poznanici
Svega mesec dana pred smrt Branka Miljkovića, kroz ispovest o tragičnom ličnom emotivnom slomu, prouzrokovanim rastankom od žene koju je voleo, sam Branko Miljković piše prijatelju, Petru Džadžiću:
„Moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ona je bila osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Moja usamljenost je sada apsolutna. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri.“
Branko Miljković rođen je u Nišu 1934. godine. Godine 1953. sa roditeljima prelazi u Beograd gde upisuje studije filozofije. Prvu knjigu Uzalud je budim objavio je 1957.godine. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Odbijao je brojne pozive da se učlani u komunističku partiju.
Posle neuspelog pokušaja samoubistva vešanjem, u toaletu kafane „Prešernova klet“, Branko Miljković se seli u Zagreb gde počinje da radi kao kulturni urednik Radio Zagreba.
U pismu poslatom listu „Duga“, 27. januara 1961. godine, odriče se svega što je napisao (uključujući i pesmu „Tito“), što mu donosi nove probleme.
Malo pred smrt Branka Miljkovića, pesnik je napisao sam sebi rođendansku pesmu. Tome je prethodio incident sa policijom, kada se Branko napio u jednoj zagrebačkoj kafani i uzviknuo “Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu”?
Ovo je pesma koju je napisao za svoj 27. rođendan (rodjen je 29. januara 1934, godine u Nišu) dve nedelje pre nego što je usledila prerana smrt.
Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!
Verovao sam u san i u nepogodu,
u dve noći bio zaljubljen noću,
dok jug i sever u istome plodu
sazrevaju i cvokoću.
Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,
a poljupcu je mesto u paklu.
I hlebovi se pod zemljom školuju;
Ja bih se želeo na strani zla tući;
Pa ipak, po milosti istorije,
povraćajući i ja ću u raj ući.
Za prijatelje proglasio sam hulje,
zaljubljene u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje
moliću se pobožnoj vodi.
U noći između 11-og i 12-og februara 1961., pronađen je obešen o vlastiti kaiš, kako na kolenima visi o jednoj tankoj brezi, na periferiji Zagreba.
Imao je 27. godina.
Po policijskim izveštajima, reč je samoubistvu.
Da li je smrt Branka Miljkovića zaista samoubistvo ili ubistvo
U prilog tezi da se radi u ubistvu, pesnikov prijatelj, Tanasije Mladenović navodi izjavu pesnikinje Dobrile Nikolić, koja je te večeri bila s Brankom do 23 časa, jer je imala dogovor da sledećeg jutra zajedno vozom krenu za Beograd. Dobrila je izjavila da su ih – u blizini mesta gde se zbio tragičan događaj – presreli ljudi sumnjivog izgleda, koji su Branka odvukli sa sobom, dok je ona jedva uspela da pobegne.
Njeno svedočenje nije bilo uvršteno u policijske spise, baš kao ni izjave hrvatskih književnika – Zvonimira Goloba i Irene Vrkljan, koji su takođe izneli sumnje da je Miljković ubijen. Brankovi roditelji kažu da su, dok su ga oblačili za pogreb, videli da mu je telo bilo svo u modricama i krvavim podlivima.
Tanasije Mladenović, koji je tada bio visoki državni funkcioner, dva dana posle sahrane, otišao je sa Brankovim roditeljima u Zagreb, da sazna nešto više o pesnikovoj smrti:
„Znao sam da je Branko Miljković veliki pesnik, od prvog susreta. A što se tiče njegove smrti, to sam utvrđivao na licu mesta. Bio sam u Italiji kada se to dogodilo. Kada sam se vratio, otišli smo u Zagreb. Tražio sam od islednika da mi pokaže šta su uradili. Tada sam bio savezni poslanik, imao sam pravo na to, i morali su da mi daju izveštaj. Istraga je bila aljkava…
Ubeđen sam da je Branko Miljković bio zadavljen jastukom. Mogli su kriminalci da ga ubiju, nije moralo to da bude iz političkih razloga, ali on je ubijen. Videli smo službenu fotografiju Branka, sa šeširom na glavi, kraj „drvceta“ breze, kako kleči na jednom kolenu. Drvo je bilo više nego tanušno da bi izdržalo ljudsko telo normalne težine…
Posetio sam i porodicu koja je u blizini stanovala. Ti ljudi su mi rekli da su te noći između 11. i 12. februara, čuli veliku galamu, vrisku, zapomaganje, ali da nisu smeli da izađu iz kuće, jer je u tom kraju bilo opasno hodati noću.“