POLA VEKA
Ove godine se navršava 50 godina od kultnog ostvarenja „Bitka na Neretvi“, jugoslovenskog partizanskog filma snimljenog 1969. godine u međunarodnoj koprodukciji sa Italijom i Zapadnom Nemačkom.
Pretpostavlja se da je ovo najskuplji film koji je snimljen u socijalističkoj Jugoslaviji sa navodnim budžetom od 12 miliona dolara (ističu izvori SAD). Ostvarenje je bilo nominovano za Oskara za najbolji strani film 1969. godine. Procenjuje se da ga je u svetu videlo oko 350 miliona gledalaca.
Režirao ga je Veljko Bulajić, dok su uloge tumačili Sergej Bondarčuk, Jul Briner, Entoni Doson, Milena Dravić, Boris Dvornik, Ljubiša Samardžić, Velimir Bata Živojinović, Orson Vels, Franko Nero itd.
I dan danas se prepričavaju neverovatni detalji sa snimanja ovog čuvenog ostvarenja, potut one da je Veljko Bulajić odbio da u film ubaci Titov lik, uprkos upornom insistiranju tadašnje državne vrhuške. Zato je bio i pozvan na razgovor kod Broja Jedan. Ubeđivao ga je da je bolje da ostane u pozadini, kao mit, jer bi u suprotnom „Neretva“ zaličila na propagandistički film. Tito se izgleda nećkao, ali kada mu je Bulajić rekao da pravi heroj filma mora biti masa – seljaci, ranjenici, vojska – rekao je: „U redu, neka bude tako“.
Bulajić je okupio međunarodni pul producenata, a odlučeno je da mamac stranoj publici bude impresivna glumačka ekipa koja je, uz sticaj raznih okolnosti i zbog Bulajićevog marketinškog dara, odigrala presudnu ulogu u sticanju oskarovske nominacije „Neretve“ za najbolji film van engleskog govornog područja.
Zahtevne holivudske zvezde i milioni dinara u vazduhu
U septembru 1967. Bulajić se sastao sa Orsonom Velsom i Sergejom Bondarčukom. Bondarčuk će biti partizan Martin, a Vels četnički senator Kraljevske vlade u Londonu.
Sa slavnim stranim glumcima je bilo velikih problema. Nemac Kurd Jurgens (kao general Lohring) nije hteo da se pojavi u istoj sceni sa Velsom jer su se posvađali četiri godine ranije na snimanju u Hong-Kongu. Borisu Dvorniku (mitraljezac Stipe), tada vojniku JNA, Bulajić kaže da najpre smrša osam kilograma pa da se onda javi… Orson Vels je tražio (i nije dobio) terenski helikopter, jer nije hteo da se vraća autom sa jablaničke visoravni Risovac, bojeći se da gleda u provalije ispod.
Zanimljivo je da je plakat za ovaj film naslikao čuveni španski slikar Pablo Pikaso, ali da za njega nije uzeo honorar, već 12 boca najboljeg jugoslovenskog vina.
Ovo su neki od zanimljivih momenata sa snimanja:
– Prva klapa pada 25. oktobra 1967. u predelima centralne Bosne na putu Gornji Vakuf – Travnik, i odmah nastaje problem! Po završetku snimanje prve scene članovi ekipe, po uobičajenom ritualu, čestitaju jedno drugom. Oponašaju ih i okupljeni lokalni statisti, što ubrzo prerasta u veselje sa pucanjem, a onda ražnjevima sa pečenim janjcima i rakijom. Zbog toga sledeća klapa pada tek pet dana kasnije, kada na set stiže Helmult Velc, bivši nemački major sa Istočnog fronta, koji će biti zadužen za konsultacije oko nemačke vojske.
– Trećina statista koji treba da glume ranjenike biva otpušteno zbog gojaznosti.
– U pirotehničarskoj sceni navodnog rušenja zgrade (u kojoj se nalazi banka) u Gornjem Vakufu dolazi do nekontrolisane eksplozije i stvarnog pucanja novčanog sefa. Nekoliko miliona raznesenih dinara leprša po okolnim ulicama, a milicija na okupljene poteže oružje. Uskoro dolazi komisija za procenu štete okolnih zgrada, a jedna baka ih uvodi u rastureni stan i odbija da primi novčanu kompenzaciju: „Ja vas smatram mojim sinovima, jer snimate film o mojoj djeci“. U ratu je izgubila muža i tri sina.
– Selo Makljen je za potrebe filma dobilo struju. Na pravoslavni Božić 1968. do ekipe filma u snegom zametenom selu Makljen ne probija se kamion s hranom i – počinje da pada moral statista i glumaca koji sneg, kiša i niske temperaturu nagrizaju od početka snimanja. Oleg Vidov hoće avion za Moskvu, jer mu reditelj menja scene. Iz neke gostionice u Gornjem Vakufu stiže dojava da glumac Entoni Doson konobaru neprestano pominje neke tenkove i mačeve („tenk ju mač“), pa je ovaj pomislio da nije možda neka provokacija.
– Jul Briner na snimanje dolazi sa dve sekretarice i mercedesom 600 (kakav je imao i Tito), a spava u dvosobnom stanu u Gornjem Vakufu. Sergej Bondarčuk i Franko Nero zbog gužve dele apartman; iako se međusobno nisu razumeli ni reči, svake noći do jutra ispijaju hercegovačka vina.
– Bulajić u novinama za Orsona Velsa kaže da je fin čovek, profesionalac koji pogleda scenario, odglumi iz prve i nestane.
– Vidov se u jednom momentu toliko zanosi u ulogu tifusara da počinje da spava na golom podu, samo u pidžami, pa dobija upalu bubrega.
– Silvija Koščina traži sef za svojih sedam skupocenih bundi, ali joj je Bulajić naređuje da mora neprestano da nosi partizansku uniformu – kako bi joj bolje legla.
– Bilo je i nesreća: najveća je bila pogibija snimatelja Đokice Jolića od šrapnela bombe u bunkeru 4. februara 1968. Posledica svega je bilo da je Bulajić u nekom engleskom fondu, nakon tri lekarska pregleda, osiguran na milion dolara. Negde u isto vreme preko jedne statistkinje prelazi top od 750 kg, ali nekim čudom ostaje neozleđena.
– Jedan od najvećih problema filma su bila goveda-statisti koja se nisu dala disciplinovati na -20 stepeni Celzijusa.
– Tokom filma izazvano je 12.000 eksplozija sa 10 tona eksploziva.
– Ključna scena filma, rušenje mosta na Neretvi, snimana je 18. decembra 1968. Četristo tona metala sručilo se u 12.50 u Neretvu. Ali, nijedan kadar nije ušao u film, jer se po miniranju oko mosta podigle velika prašina od koje ništa nije moglo da se snima. Sve to je kasnije dosnimljeno na maketama u jednoj češkoj laboratoriji.
– Snimanje je trajalo 18 meseci po svim godišnjim dobima, najviše po snegu, sa čak 10.000 statista, koji su se utrkivali za angažman na filmu. Kasnije će pred kamerama izbiti problemi: neki statisti odbijaju da obuku ustaške uniforme, neki da stave ženske perike, a neki, kao trupa iz okoline Požarevca, nevoljno pristaju da puste brade da bi izgledali kao „autentični četnici“. Već tokom priprema snimanja producenti dobijaju nemali broj pisama, poput ovog iz Kragujevca.
– Najsrdačnije vam želim uspeh u radu i spreman sam da sa svojom ženom statiram u vašem filmu. Ne tražim nikakav honorar osim dnevnice. Učesnik sam Četvrte neprijateljske ofanzive, sada sam u penziji. Molim vas, ispunite moju želju.
Ogromna, ozbiljna produkcija je učestvovala u stvaranju ovog filma. Bio je uključen i kombinovani puk JNA sa 10.000 vojnika, dok su četiri konstruisana sela uništena, kao i gvozdeni most na Neretvi – što je bila greška jer od prašine nije moglo da se snima.
Zasnovan je na istinitim događajima iz Drugog svetskog rata – realizaciji strateškog plana udruženog napada sila Osovine na jugoslovenske partizane koji su se povlačili sa ranjenicima 1943. godine. Prema Hitlerovom naređenju, nemački generali su započeli sprovođenje uništenja partizanskih jedinica po celoj Jugoslaviji. Daleko nadbrojčani, partizani su bili opkoljeni u dolini Neretve, sa sve Vrhovnim štabom i 4.500 ranjenika i tifusnih bolesnika.
Od neprijatelja ih je delio samo jedan most. Josip Broz Tito je naredio da se sruši na opšte iznenađenje uzurpatora, koji su prebacili snage na drugu stranu misleći da će partizani samoubilački pokušati da se probiju kroz njihove snage. Međutim, u toku noći, partizani su napravili privremeni most i prešli na drugu stranu gde ih je dočekala borba sa četnicima.
Mnogi se danas spore da li je ovde reč o filmskom umetničkom spektaklu ili o komunističkoj propagandi, budući da su tih decenija premijeru doživeli i „Sutjeska“, „Kozara“, „Valter brani Sarajevo“, „Užička republika“, „Boško Buha“…
Izvor: Žurnal.info bitka na neretvi bitka na neretvi bitka na neretvi bitka na neretvi