OKTAVIJANOVA LJUBAV

Oktavijan je moja prva i jedina ljubav. Dolazio je u Dom, imao je jednog malog rođaka kod nas. Odmah mi se dopao.

 

– Danijela, ostavi plakanje za drugi put – držao sam za ruku sedamnaestogodišnju devojčicu koja je igrala kao prutić po dobošu.

Izvadio sam iz džepova dvadeset evra i dao joj. Kojom brzinom ih je smotala u džep!

– Sreća tvoja, pa si se zaljubila, barem te ovaj ljigavi taksista Rade nije dotakao – hteo sam da otvori dušu.

– Nije prvi put, ali kasnije bilo je raznoraznih poput Radeta, ne znaš ko je ljigaviji. Oktavijan je moja prva i jedina ljubav. Dolazio je u Dom, imao je jednog malog rođaka kod nas. Odmah mi se dopao. Crna kosa kao katran, beo u licu, ko zna ko ga je pravio. Visok, uvek nasmejan. Volim nasmejane ljude, momke posebno. Oni njegovi beli zubi opčinili su me. Primetio je da ga gledam i prišao mi. Imao je osamnaest godina, a ja dvanaest.

– Dolazim večeras, poneću kasetofon, slušaćemo muziku u Sportskom centru – oduševio me.

– Došao je. Poludela sam od sreće. Pustio je neke pesme, neko cigansko zavijanje, počeo da plače i da me ljubi svuda po telu. Skinuli smo se. Gledali jedno drugo na bleštavoj mesečini. Mesec dana smo tako svaki dan plakali u Sportskom centru. Ispričao je da je sirotan, da ga čuva tetka, da ne zna ko mu je otac, a majka je pobegla u Nemačku s nekim Cigom krimosom. Više se nikad nije javila. To nas je zbližilo toliko da smo počeli da maštamo o budućnosti. Jednom okreni dvaput obrni, sve je bilo u lovi. Moramo da je zaradimo što više i što pre. Udate Ciganke tucaju se za lovu, znaju im muževi, tako preživljavaju. Decu poturaju pederima, opet za lovu. To ćemo i mi. Radićemo par godina i onda bežimo u Beograd. Tamo ćemo započeti novi život. Evo, radimo punih pet godina, a od Beograda ništa.