RUŠENJE NJEGOŠEVE KAPELE

U zimu 1969. sa maketom mauzoleja u rukama Tito dolazi na Cetinje, baca ga pred cetinjske odbornike i kaže „e, ovako će to da izgleda na Lovćenu“.

Jedan od odbornika odgovori da će rušenje Njegoševe kapele biti veliki problem jer otpor ovome daje Crnogorska mitropolija a posebno onaj mitropolit Danilo koji je čak rekao da će narod s puškama braniti kapelu.

Tito iz džepa izvadi pismo papinog izaslanika Franciska Palovinetija, napisano i presretnuto od strane UDBE upravo na adresi mitropolita crnogorsko-primorskog Danila Dajkovića u kome je pisalo:

„Svima je jasno da sadašnji Crnogorski narod nema ništa više zajedničko sa vašom orjentisanom velikosrpskom ideologijom koja je zloupotrebila ovaj narod, koji eto može se reći potpuno izumire.

Papa je voljan da Crnogorski narod pomogne i da ga povrati u pravu Hristovu vjeru, zbog čega je voljan da uloži i velika sredstva.

Papa je voljan da pokloni 500 miliona lira kao pomoć za izgradnju mauzoleja na Lovćenu, koje hrabri Crnogorci decenijama već traže i žele, te bi i vama lično svakako Papina pomoć dobrodošla.

Zatražićemo da u mauzolej budu smeštene kosti Lucije-Crnogorke koja je vrlo rano prešla u pravu Hristovu vjeru i do smrti bila izložena svim proganjanjima.

Takođe, vjerujem da vam je poznat udio Pape kod odvajanja Makedonske crkve od SPC pre dve godine, kada je Papa preko pojedinih dobrih ljudi u Skoplju krenuo da i taj narod prevodi u pravu vjeru Hristovu.“

Sa vetrom u leđa iz Vatikana, ostalo je još samo da UDBA pripremi teren i omekša širu javnost za rušenje Njegoševe kapele.

Čudne li koincidencije, odmah početkom 1970. godine na železničkoj stanici u Hamburgu policija pronalazi paket sa eksplozivom i sve sa pretećim pismom u kome piše da će svi jugoslovenski konzulati i ambasade biti iz temelja razoreni ukoliko drug Tito ne naredi rušenje Njegoševe kapele na Lovćenu.

Kapele koju je Njegoš podigao 1845. godine i posvetio je svetom Petru Cetinjskom. U toj crkvi Njegoš je po sopstvenoj želji i amanetu sahranjen 1855. godine.

Austrijanci su u Prvom svetskom ratu iz Bokokotorskog zaliva bombardovali kapelu i srušili je do temelja.

11. januara u Beč je stigao telegram u kome je pisalo: „Pao je Lovćen bastion srpstva.“

Kapela je obnovljena 1925. godine uglavnom građevinskim materijalom koji je neprijatelji bio pretvorio u ruševine.

Tito će dati znak za rušenje Njegoševe kapele i tako „spasiti“ hiljade života širom Evrope i sveta.

1972. godine Veljko Milatović, Veselin Đuranović, Marko Špadijer, Radovan Radonjić uzeše pijuke u ruke, upališe teške građevinske mašine povedoše brigadu radnika, uglavnom Muslimana i Albanaca iz okoline Bijelog Polja i krenuše da izvrše zadatak.

Ugledavši vrh Lovćena iz grupe istupi Iso Mahmutović, te reče da neće da ruši ničije svetinje i na đecu baci sramotu i prokletstvo. Stasiti momak sa meksikansim brkovima napusti firmu i vrati se svojoj porodici.

Mitropolit Amfilohije će godinama kasnije Isa Mahmutovića posthumno odlikovati medaljom sa likom Njegoša. Odlikovanje je uručeno njegovom sinu Ćazimu, na osvećenju crkve Svetog Petra Lovćenskog Tajnovidca u Baru.

Nije Lovćen prvo mesto koje je Tito razorio, 20 godina ranije on lično je tražio posle bombardovanja Niša i bombardovanje Nikšića i Podgorice, iako su Nemačke snage u njima bile minimalne. Međutim krajnji cilj je bio zatiranje srpskog naroda.

Da zločin bude kompletan, Podgorica će posle rata dobiti ime po svom dželatu Titu, koji ju je on razorio. A za oslobođnje Podgorice izabraće 19. decembar 1944. godine.

Iako Podgorica nije tog datuma oslobođena, on je izabrao da se tada slavi „Dan oslobođena“ kako narod ne bi slavio Svetog Nikolu.

Isti taj čovek pre dve godine će na Bulevaru Svetog Petra Cetinjskog u Podgorici dobiti svoj spomenik.

Komunistički naslednici će i u Tološkoj šumi, tik pored hrvatske ambasade, podići monumentalni spomenik savezničkim pilotima koji su, između ostalog, u Drugom svjetskom ratu, Podgoricu bukvalno sravnili sa zemljom i ubili njenog svakog šestog stanovnika.

Spomenik je u belom kamenu, na lepom mestu, na obodu borove šume, sa klupama okolo, valjda da Podgoričani dolaze tu na hodočašće i zahvaljuju onima koji su ubijali njihove pretke.

Ono što su započeli austrougari nastavili su komunisti a danas sprovode i njihovi naslednici. Kako 1916, 1944, 1972, tako i 2020. godine isti ljudi po istom scenariju i sa stranim novcem rade po pitanju uništavanja i zatiranja srpstva u Crnoj Gori.

Rušenjem njegoševe kapele prekršena je Njegoševa oporuka i poslednji amanet. Podignuta je nova kapela, raskošan mauzolej po zamisli Hrvatskog vajara Ivana Meštrovića. Oni koji su srušili Njegoševu kapelu Bog će ih kaznizi jer je Njegoš svoju želju ostavio pod prokletstvom, a i ovi danas neće proći ništa bolje.

Dok su helikopteri JNA 1972. godine nadletali Njegoševu kapelu, filmski reditelj Krsto Škanata zbeležio je kultnu fotografiju jednog Crnogorca sa kapom na kojoj je izvezeno 4 „S“, kako gleda rušenje kapelice.

Većeg i postojanijeg spomenika od Njegoševe kapele nema. Piramide i grobovi egipatskih faraona, šta su drugo neg’ male gomile kamenja, naspram Lovćenskog vrha.

I kada na ovom svetu nestane bregova i ljudi, još će trajati dva Crnogorska kolosa, Lovćen i vladika…

Sa FB profila Dean RS