KARAKTERISTIKA ČOVEKA
Dodirivanje lica je autoregulatorni pokret koji obično ne služi za komunikaciju i često se izvodi podsvesno.
Od svih ponašanja koja nas razlikuju od ostatka životinjskog sveta, jedno može biti prilično zabrinjavajuće za vreme epidemije neke bolesti – nesvesno dodirivanje lica.
Ljudi su među retkim vrstama poznatim po tome da dodiruju lice, a da toga nisu svesni, što doprinosi širenju bolesti.
Studije su pokazale da smo posebno skloni dodirivanju brade i područja oko usta, nosa i očiju. Kada je posredi bolest poput koronavirusa, dodirivanje lica pogoduje njegovom brzom prenosu.
Zašto nesvesno dodirujemo lice?
Svi dodirujemo lice fascinantnom učestalošću. Studija iz 2015. koja je proučavala ponašanje australijskih studenata medicine pokazala je da čak ni oni nisu uspeli da se odupru tom porivu.
Premda bi upravo studenti medicine trebalo da budu svesniji opasnosti u odnosu na ostale, studija je pokazala da su lice dodirnuli prosečno 23 puta u roku od jednog sata, naročito usta, nos i oči.
Ljudima i nekim primatima ne uspeva da se ne dodiruju nesvesno po licu, a to je, čini se, povezano s načinom na koji smo se razvijali.
I dok većina vrsta dodiruje lice u svrhu „doterivanja“ ili da bi oterala razne dosadne štetočine, ljudi i neki primati to čine iz drugih razloga.
Mehanizam smirivanja
Ponekad je reč o svojevrsnom mehanizmu smirivanja, kaže Daher Keltner, psiholog sa kalifornijskog Univerziteta u Berkliju.
Neka istraživanja su pokazala da kontakt kože na kožu rezultira oslobađanjem hormona oksitocina, što može doprineti smanjenju stresa i postizanju većeg spokoja.
U nekim drugim situacijama nesvesno dodirujemo lice kada koketiramo ili „da bismo oponašali zavese na pozornici, zatvarajući jedan čin društvene drame i otvarajući sledeći“, kaže Keltner.
Drugi stručnjaci za bihejvioralnu psihologiju zaključili su da je dodirivanje lica jedan od načina na koji sebi pomažemo u kontrolisanju emocija i raspona pažnje.
Temeljno ponašanje ljudske vrste
Martin Grunvald, psiholog sa Univerziteta u Lajpcigu, kaže da je reč o „temeljnom ponašanju naše vrste“.
Dodirivanje lica je autoregulatorni pokret koji obično ne služi za komunikaciju i često se izvodi podsvesno. Takvi pokreti igraju ključnu ulogu u svim kognitivnim i emocionalnim procesima i javljaju se kod svih ljudi, pojašnjava profesor, autor knjige iz 2017. pod naslovom „Homo haptikus: Zašto ne možemo da živimo bez čula dodira“.
Međutim, naše oči, nos i usta su vrata za prodor svakojakih bakterija i virusa u organizam, što je posebno opasno u doba pandemije koronavirusa, koji se s osobe na osobu prenosi kapljicama iz nosa ili usne šupljine koje otpušta zaraženi pojedinac.
Zaraziti se možemo i dodirivanjem predmeta ili površina koje su bile izložene virusu.
Grupa američkih i brazilskih naučnika je 2012. proučavala ponašanje nasumično odabranih osoba u javnim prostorima u brazilskom gradu Florijanopolisu i u vašingtonskoj podzemnoj železnici. Ustanovili su da su osobe koje su proučavali, a nisu znale da ih posmatraju, najpre dodirnule javnu površinu, a potom nos ili usta više od triput u sat vremena.
Motivacija za korištenje maski
Za neke zdravstvene stručnjake sklonost dodirivanju lica trebalo bi da rezultira većom motivacijom za korišćenje maski kao zaštite protiv koronavirusa.
„Nošenje maske može da smanji sklonost ljudi da dodiruju lice, što je veliki izvor zaraze ako izostane odgovarajuća higijena ruku“, smatra virolog Stiven Grifin sa Univerziteta u britanskom gradu Lidsu.
I šta treba preduzeti da bismo smanjili učestalost kojom dodirujemo lice? Bihejvioralni psiholog Majkl Holsvort, profesor na Univerzitetu Kolumbija, kaže da je savet vrlo teško pretočiti u praksu.
Reći ljudima da ne rade nešto što se događa nesvesno uobičajen je problem. Puno je lakše ljudima savetovati da peru češće ruke nego ih navesti da ređe dodiruju lice. Nećete imati uspeha ako nekome samo kažete „ne čini podsvestan pokret“.
Izvor: Hina