TRAGOVI RĐE U CEVIMA
Jedan mineral posebno utiče na to koliko će moći olovo da bude raspoloživo u vodi. U pitanju je mangan, čije prisustvo u vodi nije toliko korisno kao prisustvo u izvorima hrane.
Olovo u vodi jedan je od najčešćih razloga trovanja teškim metalima kod dece i odraslih.
Ova toksična supstanca završava u vodi za piće kada vodovodni materijali, poput starih cevi, slavina i odvoda sadrže olovnu rđu. Korozija ili istrošenost metala može biti uzrokovana mnogim faktorima, kao što su visoka kiselost vode, temperatura vode i vrste i količine minerala u vodi.
Jedan mineral posebno utiče na raspoloživost olova u vodi koji vodi kroz olovne cevi. U pitanju je mangan. Prema istraživačima sa Univerziteta Vašington u Sent Luisu, ovaj prirodni mineral služi kao katalizator pretvaranja olovnog karbonata u olovni dioksid, koji je u vodi nerastvorljiv oblik olova i koji može štetno da utiče na ljudsku krv, koštanu srž, nervni sistem i bubrege. Ova konverzija se dešava u prisustvu hlora, poznatog dezinficijensa koji se obično dodaje pijaćoj vodi.
Mangan – bezopasni mineral koji nosi zdravstveni rizik
Mangan je sveprisutni element koji se može naći u jedinjenjima u zemlji, u sitnim česticama u vodi i u česticama prašine u vazduhu. Takođe, postoji i kao element u tragovima u raznim namirnicama na bazi biljaka, kao što su orasi, mahunarke, integralne žitarice i zeleno lisnato povrće.
Mangan je kao neophodna hranljiva materija potreban kao kofaktor (katalizator) različitih enzima koji su uključeni u metabolizam glukoze, ugljenih hidrata, holesterola i aminokiselina. Odgovoran je za antioksidativno delovanje, formiranje kostiju, razmnožavanje i imuni odgovor. Takođe, mangan igra zavidnu ulogu i u zgrušavanju krvi.
Kako se ispostavilo, međutim, prisustvo mangana u okolini, posebno u vodi, nije toliko korisno za zdravlje ljudi koliko njegovo prisustvo u izvorima hrane. Prema istraživačima sa Univerziteta Vašington, mangan ubrzava hemijsku reakciju koja povećava koncentraciju olovnog dioksida u vodi iz olovnih cevi.
– Olovni dioksid se u prirodi ne pojavljuje. To je zbog nedostatka snažnog oksidirajućeg agensa u okolini – kaže Danijel Đamar, profesor inženjerstva zaštite životne sredine na Univerzitetu Vašington i viši autor ove studije.
Međutim, dodatak dezinfekcionih sredstava, koja su dobra oksidaciona sredstva – poput hlora – omogućava olovnom oksidu da postoji u vodi.
Olovni dioksid se proizvodi kada hlor reaguje sa olovnim karbonatom, jedinjenjem koje se obično vidi na olovnim cevima. Olovni dioksid formira tamnosmeđu, čvrstu supstancu koja se ne rastvara sama u vodi. Međutim, hemijska reakcija koja je proizvela olovni dioksid odvija se vrlo sporom brzinom.
Nakon proučavanja vodenih sistema u stvarnom svetu, Đamar i njegov tim primetili su da neke vodovodne cevi na unutrašnjoj površini završavaju olovnim dioksidom, dok druge ne. Počeli su da sumnjaju da nešto drugo diktira prisutnost olovnog dioksida u takvim cevima.
Kroz laboratorijske eksperimente koji oponašaju vodovodne cevi u stvarnom svetu, istraživači su otkrili da količina mangana u vodi utiče na stvaranje olovnog dioksida. Kada mangan dođe u kontakt sa hlorom, formira se mangan oksid. Ovaj proizvod zatim dvostruko ubrzava pretvaranje olovnog karbonata u olovni dioksid.
– Hlor je još uvek reaktant koji pokreće pretvaranje olova, ali mangan oksid deluje kao katalizator da bi se sve to još brže postiglo – rekao je Đamar.
Njegov tim sada želi da sazna više o tome koje druge hemijske reakcije utiču na brzinu konverzije olova i njegovu dostupnost u vodi. Razumevanje tih procesa, kako veruju, imaće stvarne posledice na javno zdravlje i bezbednost vodosnabdevanja.
Inače, dugotrajno izlaganje olovnom dioksidu ima ozbiljne posledice po zdravlje ljudi. Može da rezultira grčevima u stomaku, anemijom, encefalopatijom, oštećenjem bubrega i bolestima perifernih nerava. Olovni dioksid, takođe, negativno utiče na reprodukciju i razvoj odojčadi.