INTERVJU POKOJNOG PROTE

Kotorski protojerej-stavrofor Momčilo Momo Krivokapić preminuo je 29. aprila 2020. godine iznenada u 76. godini. Ovo je njegov poslednji intervju koji je dao za Sputnjik.

Otac Momo Krivokapić govorio je o svom detinjstvu, školovanju, vojsci, Kotoru, litijama, optimizmu koji ga nije napuštao do poslednjeg dana. Arhijerejski namesnik bokokotorski, paroh kotorski Momčilo Momo Krivokapić obeležio je prethodne godine pola veka služenja Crkvi i narodu.

U njegovom ponosnom držanju vidi se istinitost reči koje smo o njemu čuli — da je mladim bogoslovima uzor kako sveštenik treba da izgleda, propoveda i vodi narod Božji. O njemu ste mogli da čujete samo reči hvale, a za sebe je govorio da je vojnik Hristov, da se uvek vodio jevanđelskim rečima da bez Gospoda ne možemo činiti ništa. Ispunjen je, priznao nam je, već pola veka, jer oseća svu ljubav naroda koji dolazi u Crkvu Svetog Nikole. Pun entuzijazma, bistrog uma, na dan kad je izglasan kontroverzni Zakonu o slobodi veroispovesti, morao je da osvešta ulice Kotora…Sa ocem Momčilom razgovarali smo u Upravnoj zgradi i Riznici SPC u Kotoru, čiji je i osnivač i kojoj je tek nameravao da se posveti.Nažalost, objavljujemo ovaj razgovor pošto je preminuo.

Šta nam je rekao paroh Momčilo u poslednjem intervjuu

Na Momčila Krivokapića veliki uticaj imao je otac koji je bio vojni i parohijski sveštenik na Krivošijama, a kasnije i u Kotoru i Bijeloj. Zbog neslaganja sa komunističkim vlastima 1947. prognan je u Doboj. „Nas smo četvorica braće, a mog oca su imali običaj da pitaju: Kako to da pored tri blagorodna sina baš ovog manitog šalješ u Bogosloviju? On im je odgovarao da će očigledno biti potrebna ljuta trava na ljutu ranu. A ja sam oduvek znao da ću biti bogoslov, niko za mene nije lobirao“, prisećao se otac Krivokapić.

Našem sagovorniku najveći udarac u mladosti zadala je rana smrt oca, koji je bio član Ravnogorskog pokreta.

Glava zmije je u Kotoru

I pored pritiska da se nakon Bogoslovije oženi i ostane da brine o majci, braći i sestrama, na nagovor profesora, a kasnije i vladike šumadijskog Save Vukovića nastavlja studije na Teološkom fakultetu.

„Mnogo toga ljudskog sam doživeo u svim neljudskim situacijama. Uvek sam govorio, da nisam odrastao u Bosni, bio bih mnogo žešći i beskompromisniji u nepotrebnim stvarima, a BiH je učinila da se malo zaobli ona oštrica iz mog karaktera“, pričao nam je.

Tokom studija otac Momčilo dobija stipendiju za Oksford, ali je odbija zbog prizvanja da bude ono što je ostao do kraja života — kotorski paroh.

„Zanimljivo je da je meni Kotor, kao mladiću, bio mračan, nisam ga voleo kao Herceg Novi. Međutim, kada sam pitao zašto ste baš mene izabrali, dobio sam odgovor koji je bio svojevrstan izazov — glava zmije je u Kotoru“, dodaje naš sagovornik. U odluci da pređe u Kotor podržao ga je i Sveti Justin Ćelijski, kod kojeg je često odlazio u manastir Ćelije.

Opismenjavao vojnike

Paroh kotorski vojsku je morao da služi 18 meseci, jer tadašnja vlast teolozima nije priznavala fakultetsku diplomu. Poslat je u Novi Sad, a dodeljen mu je puškomitraljez. Za prvih šest meseci samo može da kaže: „Ne dao bog dušmanu!“ U kasarni su bili samo teolozi i kriminalci. „To je bio horor. Na ulasku su me pitali kako je u civilizaciji, a ja sam mislio da oni ne razlikuju civilstvo od civilizacije. Vredno sam radio na sebi, jer sam shvatio da ću biti luzer ako ne nabijem kondiciju, iako sam ceo život bio sportista — loš, ali fudbaler sa entuzijaznom, a ne karatista kako mnogi misle.“

Pored jednog lekara i dvojice teologa opismenjavao je vojnike, držali su analfabetske tečejave i političku nastavu čije je epizode često prepričavao.

„Jedan kapetan je govorio ’u San Franciskoj‘, a umesto suma sumarum rekao bi ’suma sumarak‘. Ono što niko od nas neće zaboraviti, svakako je završna vežba na Fruškoj gori, gde smo izbrojali svako rebro, ali i gde je jedan oficir ražalovan, jer je 600 ljudi njegovom krivicom usred februara završilo u bolnici“, pričao nam je otac Momo Krivokapić.

Ako Momo ne odbrani popa, neće ni biti sveštenik

Nakon vojske 1969. otac Momo se sa suprugom doselio u Kotor, gde je svako veče trebalo da prošetaju gradom kako bi se znalo da je pravoslavni sveštenik prisutan i telom i duhom.

„Nije to tada bilo lako, svi pogledi su bili uprti u nas, prolazili smo kroz toplog zeca, ali na svu sreću, nije to dugo trajalo. Ipak, suočavao sam se sa raznim provokacijama. Na primeru fizičkog obračuna sa jednim vaterpolistom želeo sam svima da dam do znanja da ako Momo ne može da odbrani popa, onda neće ni biti sveštenik. Tim potezom sam pogodio u mentalitet ovdašnjih stanovnika.“

U Kotoru do kraja života Momo nije mogao da razuveri narod da je u jednom trenutku prebio njih petoricu. Uz osmeh nam otkriva kako je to zapravo bilo.

„Pitao sam jednu grupu nepristojnih mladića u kafani ko hoće da se bije, a pošto su mi svi bili okrenuti leđima, samo sam izašao napolje. Nisam mogao ni da naslutim da je posle mene u tu istu kafanu ušla druga grupa mladića i obračunala se sa onima koji su meni otćutali. Svi ti koji su dobili batine, ’pripisani‘ su meni i tako je ostalo do danas“, priseća se ovaj sveštenik.

Ne sečemo glave, ali branimo svetinje!

Neko bi pomislio na osnovu ove priče da su sveštenici neki divljaci, ali je to ovde sasvim normalno, jer ako je Sveti Petar Cetinjski nosio jatagan i učestvovao direktno na Krusima u ratu, ako su svi moji preci bili ratnici, onda ni ovo nije strašno, kaže ovaj paroh.

„Njima je najnormalnije bilo da odseku Turčinu glavu, da je stave u torbicu i iskoriste je čak i kao jastuk ako im se usput prispava. Danas je to drugačije, ali ne znači da nije ostao isti gen — nećemo da sečemo turske glave, ali ćemo da branimo svetinje kao niko drugi!“

Komunisti su pokušali sve to da utuku, kaže on i dodaje da je sada nikla mladica sa onog zdravog korena koja nam pokazuje da će se vreme računati do litija i posle litija, ovo je istorija.

„Ako neko misli da smo mi dobri organizatori, vara se. Nedavno sam odgovarajući na pitanje kako to naš štab drži ovu masu, rekao da nema štaba, on je na nebu, mi samo radimo tehničke stvari, pripomažemo“, kaže naš sagovornik.

Vodi se superinteligentni rat

Iako su zbog korona virusa litije obustavljene, otac Momo smatra da će sporni Zakon o slobodi veroispovesti morati da bude promenjen, jer Zakon ne bi ni startovao da je Mitropolija pristala da prepusti Buljaricu. U međuvremenu se pojavio, kaže on, i novi kupac za Miholjsku prevlaku, neki izvesni šeik.

„Zbog toga nam ne dozvoljavaju da obnovimo istoimeni manastir. Ova vlast je prodala sve i dužna je kao niko. Moraju da vraćaju dugove, a alavi su“, izjavio je on.

Celu priču o Zakonu, prema Momčilovom mišljenju, aktuelna vlast mislila je da će završiti veoma brzo, ali nisu računali da će se probuditi narod koji se do sada ponašao kao ovce koje su oni samo šišali.

„Najprijatnije me je iznenadio sever Crne Gore koji čuva neverovatnu kulturu, ali tamo sveštenik do skora u mantiji nije smeo da se pojavi na ulici. Ovde se vodi superinteligentni rat, ljudi se polako oslobađaju, što dovodi do panike. Milo Đukanović je zbog straha od otkazivanja poslušnosti vojske i policije zvao u pomoć ROSU, jer ge je NATO ispalio“, kaže otac Momo.

Kad je zemlju pogodio „srećotres“

Kao parohijski sveštenik otac Momo Krivokapić učestvovao je i u radosti i u žalosti ljudi. Ono što građani neće zaboraviti, jeste da je njegovom upornošću po uzoru na zavetnu Lovćensku kapelu sagrađena Crkva Svetog Petra na Prčanju.

Mnoge nemile događaje znao je, kaže, da pretvori u pobede. Tako je za snažan zemljotres koji je pogodio Crnu Goru 1979. godine rekao da je bio „srećotres“, jer je zahvaljujući njemu uspeo da oformi Riznicu, arhiv i biblioteku Srpske Pravoslavne Crkve u Kotoru i sačuva mnoge istorijske i kulturne vrednosti. Ispred sebe, ovaj sveštenik kaže da ima jedan cilj — da se nakon povlačenja iz službe posveti, zajedno sa suprugom, sređivanju te istorijske građe.