SLUŽENJE BOGU

U Crkvi je živa poslovica da je (monaško) poslušanje veće od posta i molitve. Da li je baš tako? Ova izreka vodi poreklo iz monaškog života ona je najjasnija u kontekstu njihovog podviga.

 

Monaško poslušanje je u radosti i veri, bez velikih „zašto“, iz prostog razloga što su svi u manastiru jedna velika porodica.

monaško poslušanje

Takvo monaško poslušanje imaju lepo vaspitana deca. Osnovni preduslov za lepo vaspitano dete je ljubav u porodici. Tada strogost ima meru i smisao, i dete čini sve što mu roditelj naloži jer oseća njegovu ljubav i njome se kreće. Oduzmite poslušanju ljubav i sve se to ruši kao kula od karata. Pravilnije je reći kako je ljubav veća od posta i molitve. Ako neko oseti ljubav, nije mu problem da bude poslušan. Pa ko nije poslušan prema onima koji nas vole i koje volimo?

Ako se odnosi u Crkvi svedu na niz naredbi jednih drugima, zavisno od jerarhijskog čina i službe, a pri tom nema preduslova ljubavi, nije nikakvo iznenađenje da će doći do neposlušnosti, sukoba i naposletku ravnodušnosti.

Ukoliko jedni žele da potčine druge svojoj volji pod izgovorom ljubavi u Hristu, a pri tom tu ljubav nisu ni na kakav način projavili, tu nema ni govora o zdravoj zajednici. I obratno, ukoliko jedni na svu ljubav odgovaraju neposlušnošću. Ako jedan nema sluha ni razumevanja za drugog, već u njemu vidi samo nadređenog ili podređenog, sasvim je zaboravio Hristov priziv da služimo jedni drugima.

Mi služimo jedni drugima. Episkop narodu, narod svešteniku, sveštenik đakonu, itd. „Različiti su darovi, ali je Duh isti, i različite su službe ali je Gospod isti, i različita su dejstva ali je isti Bog koji dejstvuje sve u svima“ (1.Kor.12, 4-6) Celo to poglavlje poslanice Svetog Pavla govori ono što mnogi zaboravljaju. „Oko ne može reći ruci: ne trebaš mi.“ (1.Kor. 12, 21)

Danas veoma lako jedni prete drugima, uslovljavajući ih njihovim zvanjem. Zaboravljaju da čovek služi Bogu prvenstveno kao ličnost, kroz darove koje ima. Prvo kao ličnost, tek onda kroz svoje zvanje. Čovek voli i čini, ma koju službu imao.

Darovi Duha se ne mogu oduzeti ukoliko nekome oduzmemo službu. Samo će se preusmeriti. Tako će, recimo, neko ko je mogao biti dobar sveštenik, iskoristiti dar da teši i sluša kroz službu psihologa. Neće imati blagodat da sveštenodejstvuje, ali će imati blagodat da služi Bogu i bližnjima na drugi način.

Ironično je što jedni u Crkvi ne prepoznaju darove drugih, čak te iste darove smatraju štetnim. To se dešavalo kroz celu istoriju, te su mnogi učitelji i ispovednici bili optuživani, proterivani, zabranjivani, da bi tek nekoliko generacija kasnije bio prepoznat njihov značaj.

Autoritet je, naravno, potreban. Ali autoritet se izgrađuje u ljubavi, ne u zakonu. Rečenica „Ne zanima me“ prva ubija bilo kakvu zdravu poslušnost. To poručuje: ne zanimaš me ti kao osoba, ne zanima me tvoj život, ne zanima me sve ono što nosiš u sebi, što je skupčano uz tebe, ti si samo nadređen ili podređen meni, nisi ličnost – nego zvanje koje treba slepo da ispunjavaš.

Ljudi na ravnodušnost uglavnom odgovaraju ravnodušnošću. Ravnodušnost znači da mi, u stvari, i nismo nekom potrebni. To znači da se samo namećemo. Čak i u romantičnoj vezi nije kraj ako se dvoje svađaju. Kraj je ukoliko prestanu da mare. „Ne zanima me“ i ponašanje u skladu sa tim, to je drugi način da nekom najjasnije pokažeš da ga zaista ne voliš. Ravnodušnost jednih za druge je najopasnija pojava koja preti Crkvi. Ravnodušnost prva ubija Hrista u nama.

Druga pretnja je poslušanje bez ljubavi. Time Crkva preti da postane puki biznis, bezdušni mehanizam. Time se ljudi svode na šrafove mašinerije. Time se istina ne meri istinom, već mišljenjem nadređenog. To nije Hristovo Jevanđelje. Hvala Bogu, ima ljudi koji mare i koji čine. Koji te iskreno saslušaju i razumeju. Puna je Crkva ljudi koji će te čuti i koje ćeš zanimati ti i sve što je skupčano uz tebe. Takvi su spremni da vole i čine. Takvih je Carstvo nebesko. Budimo takvi.

Budimo mudri, imajmo ljubavi, vere i nade.

Izvor: Avdenagom.blogspot.com