DOBROVOLJNI DAVALAC

Bio je dobrovoljni davalac, nulta krvna grupa. Idealna za sve kojima je potrebna krv. Nije se libio da je da. Dobio je bronzanu, a potom srebrnu i zlatnu značku. Dobio je pozlaćeni sat i mnoštvo plaketa.

Kao krunu svega dobio je platinastu značku. Predsednik Republike stisnuo mu je šaku pred TV kamerama. Bio je heroj nacije. Postao je nezvanični svetski rekorder.

Krv nije voda. Posedovao je plemenitu ljubav prema ljudskom rodu. Ne bi prodao ni jednu kap. Ljudi su mu čestitali na ulici. Tapšali su ga po ramenu. Kada bi ga prepoznali na pijaci, umesto prave mere dali bi mu mericu više. Svi redom su ga obasipali pažnjom, a posebno deca.

Njegov verni papagaj je ponavljao — To, majstore! To, majstore! On ga je naučio da to kaže.

Voleo je fudbal. Kad bi na utakmici neki igrač postigao gol, viknuo bi — To, majstore!

Ponekad bi ga nervirala pomisao da mu se papagaj ruga. Jednog jutra probudio se u bolovima. Stomak mu je bio tvrd kao kamen. Jedva je nekako uspeo da pozove hitnu pomoć. Hirurg je zaključio da je situacija veoma ozbiljna. Imao je unutrašnje krvarenje.

Operacija je bila teška, trajala je preko dva sata. Beše leto. Nestašica krvi. Bila mu je potrebna hitna transfuzija. Medicinsko osoblje je bilo zabrinuto. Svi su se nadali da će ojačati. Njegov organizam je bio fabrika krvi. Nesebično je davao drugima, sigurno će moći sam sebi da pomogne.

Doborovoljni davalac je utonuo u san. Spokojnog izraza lica nalikovao je na anđela koji lebdi u oblacima. Dok je posmatrao svoje nepomično telo, bio je rasterećen svih briga. Kroz otvoreni prozor kuće čuo se njegov ožalošćeni papagaj kako ponavlja — To, majstore! To, majstore!

Bilo je toplo veče. S crvenim suncem na zalasku i mirisom lipe. Jedino je povremeno zujanje komaraca remetilo naizgled savršeni mir.