Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

POGLED NA VISOKE DEČANE

Činjenicu da ugrožavanje pravoslavnih, srpskih manastira i drugih svetinja na Kosovu i Metohiji kontinuirano traje, ne može ništa da opovrgne.

 

U naše vreme najsurovije i najgrublje uništavanje pravoslavnih manastira, crkava, grobalja i drugih spomenika srpske duhovnosti i kulture na Kosovu i Metohiji dešava se konstantno tokom, pre i posle bombardovanja i rata 1999. godine.

visoke dečane

Manastirska šuma sa pogledom na Visoke Dečane, autor Vlada Radović

Varvarsko ponašanje albanskih terorista takozvane OVK i ekstremista kulminiralo je u martovskom pogromu od 17. do 19. marta 2004. godine. U periodu do 1999. godine uništeno je, razoreno i spaljeno oko 120 srpskih svetinja i spomenika. Tokom martovskog pogroma razrušeno je, oštećeno i zapaljeno još 35 pravoslavnih hramova i spomenika kulture. Posle tog pogroma prvi na UNESKO-voj listi Svetske kulturne baštine našao se muški manastir Visoki Dečani, a potom 2006. godine i Pećka patrijaršija i Bogorodica Ljeviška u Prizrenu. Kasnije 2008. godine na listi spomenika pod zaštitom UNESKA došla je u Gračanica, srpski ženski manastir kod Prištine.

Perfidnije forme otimanja

Manastir Visoki Dečani je i danas u stalnoj opasnosti od napada, provokacija, pokušaja otimanja manastirskog poseda (23 hektara zemlje 2015. godine) i čega sve ne, od strane Albanaca kojima je krajnji cilj da otmu ovu velelepnu pravoslavnu srpsku crkvu posvećenu Hristu Pantokratoru iz XIV veka, da je stave pod svoju upravu i da „uplove“ u pravoslavnu veru otimajući samu dušu pravosalvnog srpskog identiteta.

A da li se i duša može oteti? Otimačima ništa nije sveto jer su u poslednjem ratu izgubili i „besu“, ako su je ikada imali. Ne treba zaboraviti: kada je u pitanju Kosovo i albanski muslimani i albanski katolici su prvenstveno Albanci. Kada je krajem 2015. stopirana odluka o oduzimanju zemljišta Visokim Dečanima, vešti stratezi otimanja krenuli su u neke drugačije perfidnije forme napada i otimanja. Zato danas, tačnije ovih letnjih meseci, monasi manastira Visoki Dečani na čelu sa igumanom Savom Janjićem muku muče sa silnicima koji su krenuli u izdragnju puta u samoj „zaštićenoj zoni“ manastira. O tome šta se radi sa srpski manastrima i „koju igru igraju Albanci“ potražili smo odgovore od dobrog poznavaoca prilika na Kosovu i Metohiji, poznatog novinara, slikara i profesora mr Petra Đuze.

– Cilj je uvek isti, sredstva i metodi su drugačiji. Zašto„asfalt“ Priština-Plav? Šta je taj novi politički „asfalt“ ako ne „asfalt“ na srpske svetinje ili nešto treće? Novi adut velikoalbanskog zatiranja srpskog identiteta pred ravnodušjem onih koji upravljaju duplim standardima – kaže Đuza.

O odavno nazirućoj strategiji otimanja vrednih pravoslavnih svetinja, mr Đuza kaže:

– Prvo, Visoki Dečani. Sledeća na udaru – Pećka patrijaršija? Time bi po njihovom viđenju, verovatno, bilo postignuto nekoliko ciljeva: na konačnom političkom razaranju kulturno-istorijskog jezgra kontinuiteta postojanja nemanjićke srpske države na Kosovu i Metohiji. Dakle, da otetu srpsku viševekovnu kulturno-istorijsku baštinu, remek dela, uknjiže u njihov katastar.

Odgovornost i budnost Unmik-a i Kfora

Prisećajući se sedamdesetih godina prošlog veka, naš sagovornik pominje poznatu srpsku pesnikinju i svoju koleginicu novinarku Darinku Jevrić, autorku poznatih pesama o Dečanima, sa kojom je pohodio Pećku patrijaršiju i Visoke Dečane.

– Otac Justin, prisećam se, i mi gosti namernici među freskama i ikonama, riznicama, u dečaskim dverima… Posetili smo i tri najpoznatija srpska umetnika Vladu Radovića, Musu Miketića i Svetu Kamenovića, profesore, poznate pećke Umetničke škole. Vladu Radovića su još tada i Albanci zvali „ocem kosovskog slikarstva“. Za njega je Kosovo i Metohija bila „dolina fresaka“, a reka Bistrica izvor njegovih sjajnih neprevaziđenih akvarela. I Peć, do kraja života, nije hteo da napusti jer Visoke Dečane i Pećku patrijaršiju „nije mogao sa sobom da ponese“, ni reku Dečansku Bistricu u Beograd da utoči – govori Đuza.

Pokazalo se da u geopolitičkim podelama i neprilikama više nema „zaštićenih zona“. Polemike oko preimenovanja Aje Sofije iz muzejskog u verski objekat samo je jedan, krupan pokazatelj da je danas sve moguće i da moramo na sve da budemo spremni.

– Još jedna materijalna činjenica traži razjašnjenje u odnosu na mandat proistekao iz Rezolucije SB UN 1244. Naime, Unmik i kontingent Kfora na Kosovu i Metohiji deluju kao jedistvene civilne i vojno-bezbednosne strukture u okviru svojih mandata. Međutim, na terenu, Kosovo i Metohija te strukture su podeljene prema zaduženjima i nadležnostima za pojedine delove teritorije. Metohija je bila u nadležnosti nemačkog kontigenta Kfora. U sektoru u kojem su Srbi i Crnogorci etnički potpuno prognani. Ako je tako, onda je pitanje zašto baš taj sektor (ne)bezbednosti? Da li su u pitanju zaostale istorijske frustracije, revizije istorije ili nešto treće – pita se Đuza.

Stefan Dečanski bi utoliko ispaštao za nešto što nije istorijski dužnik. Stoga bi adresa za zaštitu Visokih Dečana i Pećke patrijaršje valjalo podneti Beloj kući, Vašingtonu, Bonu i Briselu, ali i zvaničnoj Moskvi, pre nego što asfalt pokrije srpske svetinje. Ostaje nam vera, nada, molitva i večita borba da dečanska zvona ne utihnu.

Autor: Slavica Đukić

Izvor: Jedinstvo

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: