Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

IN MEMORIAM

Mitropolit Amfilohije probudio je Crnu Goru (i ne samo nju), a pred kraj ovozemaljskog života dočekao je i da se oslobodi.

 

Imao sam ne samo čast, već i blagoslov od Boga da poznajem mitropolita Amfilohija, nad čijim će moštima, siguran sam, već u naše doba početi da se dešavaju čuda. Ali danas neću pisati njegovu biografiju, niti davati neke lične reminiscencije.

amfilohije

Ispričaću samo priču koja znam da je i njega, uvek vedrog, od srca nasmejala.

Naime, pre mnogo godina, možda su kasne 1950-e ili rane 1960-e bile, komunizam u Srbiji bio je na vrhuncu moći i ulazio je u svoju „zlatnu eru“. To je bio i jedan od najtežih momenata u istoriji Srpske pravoslavne crkve.

Patrijarh je bio German Đorić, koji se već pošto se našao na tronu suočavao sa brojnim iskušenjima, među kojima i sa makedonskim raskolom (do njega će doći već 1967) i najavama da do takvih problema može doći i u Crnoj Gori.

Komunisti su znali da će paralelno sa izgradnjom novih nacija na srpskom etničkom prostoru prethodno morati da ih otrgnu od uticaja SPC i patrijaršije u Beogradu. Crkveni život u Srbiji kao da je odumirao, oko hramova su preostale male zajednice, koje su se ponekad svodile samo na sveštenika i crkvenjaka.

Bila je to posledica dugotrajnog terora i represije, tokom kojih su arhijereji i sveštenici ubijani, hapšeni i mučeni, crkvena imovina oteta, litije zabranjene, a vernici i njihove porodice proganjani.

Daleko od centra svih zbivanja, jedan manastir u Žičkoj eparhiji živeo je svojim skromnim životom, paralelno sa novom realnošću zemlje. Sestrinstvo je činilo svega nekoliko starica i nekoliko pridošlih devojčica, starih svega 13-15 godina.

Jednog letnjeg dana, u manastiru se pojavila grupa studenata Bogoslovskog fakulteta. U poseti manastirima Žičke eparhije svratili su i u obilazak ovog. Sestrinstvu su zapali za oko kao mladi i veseli.

Ali jedan od njih bio je nešto živahniji i – što je igumaniji posebno zasmetalo – nosio je kratke pantalone ili bermude.

Taman su počele priče o tome ko su ovi momci i jesu li dorasli pozivu budućih sveštenika, kada je ovaj veselko „snimio“ stare gusle na zidu, potrčao i uzeo ih u ruke.

I taman je igumanija krenula da ga prekori, kada su strune zagudile i pukla pesma iz grla mladog bogoslovca, od koje su se prolomile okolne šume. Niti je dugo neko u njih zasvirao, niti je ko smeo da zapeva pesme o nacionalnim junacima.

Stara igumanija, inače bliska saradnica vladike Nikolaja iz perioda kada su boravili u Makedoniji, bila je u trenu „kupljena“ pesmom koja je spajala ljubav i hrabrost. Zaboravila je na kratke pantalone i sa ljubavlju ugostila i ispratila mlade bogoslovce.

Pitala ih je za imena, a i onaj najživahniji kazao joj je svoje: Risto Radović.

Kada su ih ispraćali svom sestrinstvu je rekla nešto što su zapamtili za ceo život: „Ovo će dete da probudi Crnu Goru.“

Decenijama kasnije, pokazalo se koliko je bila u pravu.

Mitropolit Amfilohije probudio je Crnu Goru (i ne samo nju), a pred kraj ovozemaljskog života dočekao je i da se oslobodi. Ili bar da bude na korak od oslobođenja.

Neka nam njegov život i njegova žrtva večito svetle kao primer, opomena i obaveza: da bude borba neprestana. I da među Srbima onda bude ne samo ono što mora biti, već i ono što često biti ne može: ljubav, sloga i Pobeda.

Amfilohije

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: