POUKA STARCA TADEJA
Teško je Bogu da nam se javi kada je čovek kao razbijeno ogledalo u kome se i duhovne poruke različito i uvek fragmentarno prelamaju.
Starac Tadej govorio je o tome šta je i kako se doseže stepen duhovnog postignuća.
Nema nikakvog spavanja do Strašnog Suda, kao što uče neki sektaši. Kako duh može spavati? On je neprestano budan i aktivan. Naše telo nije u stanju da prati duh u ovoj aktivnosti, otuda dolazi, san, za vreme koga se telo na izvestan način odvaja od duha i prepušta odmoru i oporavljanju.
Za to vreme duh je u svom svetu. On može tako doći u dodir sa umrlim duhovima ili duhovnim svetovima uopšte. Retko se desi da se čovek ujutru nečega seti. Ima, naravno, i običnih snova koje proizvodi tkanje duše. Ono čime se duša u budnom stanju najviše bavi, to se i noću, kao na filmu, odvija.
Teško je Bogu da nam se javi kada je čovek kao razbijeno ogledalo u kome se i duhovne poruke različito i uvek fragmentarno prelamaju. Svaki primi onoliko koliko može i onako kavo mu je razbijeno ogledalo sa kojima već dolazi na svet. Hristos je došao na Zemlju da bi naše ogledalo opet postalo celo i tako celovito primalo Boga. Naravno, da mnogi ne mogu da pojme Boga, niti da Ga potpuno u sebe prime. Naše telo ovakvo kakvo je sada, nije u stanju da izdrži Svetlost. To je mogući razlog zašto su se Svetitelji koji su se celog života borili sa iskušenjima i izborili, dobivši prosvetljenje, dosta brzo posle toga prosvetljavanja, selili u drugi svet.
Velika je njihova radost tamo, jer saosećaju i u ljubavi kliču sa ostalim sličnim dušama koje slave Boga, a pri svemu tome zadržavaju svoju ličnost, nikako ne na sebičan način, kako je još uvek održavaju na Zemlji čak i duhovni ljudi. Um, volja i srce postali su u prosvetljenih ljudi – jedno: oni su, inače, najčešće razdvojeni u čoveku, otud i brojne nevolje čovekove u životu.
Kod velikih duhovnika nije to više samo spoljašnja svetlost koja im se Blagodaću povremeno ukazuje, već ona mnogo dublja i trajnija, unutarnja svetlost, koja se od srca penje i ispunjava celog čoveka. Ova svetlost je Ljubav i samo Ljubavlju je čovek najbliži Bogu Koji je sušta Ljubav. Čovekovo usavršavanje i približavanje Bogu večito je, jer je Bog ne samo nesaznajan i nepojmljiv, nego i nedokučiv. U ljubavi, međutim, mi smo najbliži i najsigurnije sa Bogom. Dodir sa Duhom je munjevit, naš pojam vremena nema nikakvog značaja u duhovnim hijerarhijama. A ove hirjerarhije postoje: u Jevanđelju je rečeno: „Mnogo je stanova u kući Oca Moga“.
Prema stepenu duhovnog postignuća ovde, dobijamo posle smrti odgovarajući stan i srodne duše sa kojima tamo dalje živimo. Nije svejedno šta je ko želeo i za šta se borio na Zemlji. Duhovan čovek borio se za duhovno, za izlaz u nebo, telesan čovek borio se za zemaljsko. Izgleda u prvi mah da je mala razlika između nekoga ko je verovao u ideju pravde ovde na zemlji, za nju se borio, za ovu ideju položi čak život, i nekoga ko je verovao u nebesku Ideju i nebesku Pravdu koja se nikad ne ostvaruje ovde na zemlji. Razlika je, ipak, velika, pa zato i pored pirividne vere, poštenja i žrtve nekoga ko traži pravdu na zemlji, on i posle smrti produžava da želi pogrešno, i naći će se u pogrešnom društvu. Srodne duše se traži i ovde i tamo. Kada nađete neku srodnu duhovnu dušu ovde, ostanite sa njome, jer je velika radost družiti se sa istomišljenicima.
Većina u manastiru zadržava svoje navike, egoističke ciljeve i želje. Otud su mnogi Svetitelji odlazili iz manastira i povlačili se i u usamljenost isposnica… Da li je to bilo pogrešno? Ovo su hteli da saznaju i sami duhovnici i dobili su iz duhovnog sveta odgovor da su oba puta ispravna – kada je duh Ljubavi prisutan.
Hristove reči: „Mnogo je stanova u kući Oca Moga“ znače da postoje bića u univerzumu različitot stupnja duhovne zrelosti. Ne treba misliti da neka od ovih bića nisu u stanju da se materijalizuju i da nam se kao takva pojavljuju i uče nas duhovnim istinama. Naravno da postoje i demonska bića na različitom stupnju zla. Čovek kao slobodno biće bira i odlučuje. Ono što on misli i kako misli, izaziva treperenje u vasioni, on privlači ili odbija nevidljiva bića načinom i jačinom svojih misli. Kosmos je ogromna centrala misli. Moramo biti ispunjeni dobrim mislima da ne bismo dali mesto rđavim. Demonska bića, posle Hrista, ne mogu da nanose zla Nebu, ostala im je samo zemlja i čovek. Na čoveka ona deluju ne samo direktno, već i indirektno, nekad preko umrlog koji se pokazao spremnim da posluži kao neka vrsta kanala demonskog delovanja na nekog živog čoveka. Takvih primera sam imao u monaškoj praksi.
Starac Tadej Vitovnički, MIR I RADOST U DUHU SVETOM, (odlomak, str. 270-271)