Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

B. DŽONI ŠTULIĆ (sada kao PETAR PETROVIĆ)

Neka razmatranja zašto se voli Branimir Džoni Štulić i grupa Azra i nakon toliko godina od doba novog talasa

Džoni Štulić-u, mi te volimo! 💖

A kad nekoga voliš, sve mu i opraštaš ma kakav da je, takva je ljubav, ako je prava 😉

Branimir Džoni Štulić i grupa Azra

Branimir Džoni Štulić osnivač benda Azra je od sebe stvorio poseban mit u muzičkim krugovima i postao legenda rok muzike na ovim prostorima. I od kako se krajem 70-ih pojavio na muzičkoj sceni privukao me je njegov autorski pečat koji je dao domaćoj muzičkoj sceni ex Jugoslavije.

Tu pre svega mislim na jednu dozu iskrene sirovosti, energičnosti, kompleksnosti, inovativnosti i pre svega društvene pronicljivosti.

Još se sečam njegovog koncerta u Makarskoj, neke davne 80-e godine i energije koju je imao na nastupu. A da ima višak energije, ima. Ranije se to pokazivalo kroz muziku i nastupe a sada kroz pisanje.

Zamislite nekoga (njega) ko bez edukacije i usavršavanja u starogrčkom, bez filološke škole, reši da u 40-im prevede tomove Ilijade. Ludilo.
Mogla bi mu se postaviti laka dijagnoza nekog KOP-a (kompulsivno opsesivni poremećaj) ili manije.

Uz to Džoni Štulić je na momente maliciozan, često prost, sitna duša, svadjalica i ogovarač, smušen, komplikovan, nepatvoren lik sa margine koji je uspeo ali ne menja svoje ponašanje, mangup ali i životni naivac, prorok, i šta sve već ne, ali i beskrajno duhovit na svoj i tudj račun.

Ovo se sve odnosi na njegove zadnje radove, to jest pisanija koja obljavljuje na svom YT kanalu gde sve koji mu nisu po volji nadju redove o sebi. Jer, Džoni Štulić drži do sebe i sve napenali ako ga pomenu u nekoj knjizi.

To što Džoni Štulić danas piše, a muziku odavno više ne stvara, je neka ludačka reka misli i sećanja iz njegove kreativne faze života, pa iako je to sve napisano kao konfuzna mešavina ćirilice i latinice, bez redova i paragrafa, sa isprekidanim mislima, teško čitljivo, ipak za nas ljubitelje Džonijevog lika je to sve zanimljivo za čitanje.

Kao neka vrsta „jazz pisanja“ sa puno improvizacija, pa ko to shvati, shavtio je, a ko ne shvati, nije mu zameriti, jbg umetnik je to pisao.

Na svom YT kanalu Petar Petrović je objavio dugačak tekst o Vesićevoj knjizi „Novi talas“ koja se bavi pojavom rok i pank grupa krajem 70-ih godina prošlog veka, u kojoj se bavio i Azrom. A ko god da se bavi Azrom bez da Džonija išta pita, kao da biku (njemu) maše crvenom maramom, jer Džoni odmah šilji pišu.

A kad Džoni Štulić piše, piše oštro i bez pardona, grubo, ni nalik na stihove pesama iz Filigranskih pločnika. Teško je to sve za čitanje, pogotovo mladjima je to njegovo štivo potpuno nezanimljivo, ali ne i nekima medju nama iz te generacije koja je odrasla uz Azru.

Tim pre što se Džoni Štulić u svom psihičkom svetu i sazrevanju zaustavio i konzervirao u fazi tog vremena 80-ih i ne napušta ga.

Zato kad piše o bilo čemu, to prohujalo doba 80-ih izlazi na videlo i podseća nas na neka lepa vremena odrastanja i mladosti. Zato Džoniju opraštam sve bedastoće, baš kao što se deci opraštaju nestašluci.

Džoni mi te volimo!

Zašto se voli Džoni Štulić?

Bio je drugačiji od svih, svaka njegova pesma je drugačija od prethodne, svaki njegov album se potpuno razlikuje od prethodnog.

Igrao se žanrovima, melodijama, etno zvukom, sve je različito zvučalo, ali je uvek bilo nešto zajedničko u svim tim pesmama. Nešto Azrino, nešto njegovo, bilo da je to njegov unjkav glas ili neobični stihovi, reski zvuk gitare i bubnjeva.

U pesmama i stihovima je bio prorok svog i nastupajućeg doba i to je radio na sebi svojstven način. Svi su mogli da razumeju šta i o čemu peva ali mu niko nije imao šta zameriti.

I ono što je najvažnije od svega, nije postao rok zvezda u onom profanom smislu. Nije se ušećerio, nije obukao novo odelo sa šljokicama, nije počeo da svira sa simfonijskim orkestrom, da piše muziku za pozorište i film, da živi kao selebriti, da stavlja botoks u lice i farba kosu, nije postao napuhani fazan.

Ostao je ono što jeste, momak sa margine koji je uz ogroman rad i veliki talenat učinio sebe zapravo većim no što su mu mogućnosti.

Ostao je brutalno iskren i pošten, pa i po cenu da mu maniri nisu lepi i prijatni. Nije postao licemer. Nije se pretvorio u kozera.

Ima u svemu tome nečeg ispravnog, hrišćanskog, pa i zilotskog.

Zato volimo Džonija ❤️

. . .

PAVEL

Pariz ti je dao sebe
dio neba zauvijek
što te muči na kraju puta
sjećaš li se Španije
zanima me da li bi opet
išao u rovove
oh Pavel
neman je pred vratima
govoriš mi o ideji
o patriotizmu generacije
da li je to skup interesa nekorisnih ljudi
ili nešto vrijedno robije
razgovarajmo o slobodi
sjećaš li se Španije
oh Pavel
neman je pred vratima

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: