Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

PRISTANAK NA SOPSTVENO PONIŽENJE

Otac južnočikaški Miloš Vesin govorio je kako se ćutanjem u savremenom svetu, da bi se postigla tzv. politička korektnost, pristaje na izdaju Hrista.

 

Tendencija da se stvari nejednake proglase jednakim nikada nije bila jača nego u ovo naše vreme. Ali, za razliku od nekih pređašnjih vremena, danas se to čini nežno i neagresivno, sa puno lažne finoće i pristojnosti. Tako se otupljuje oštrica naše rasudljivosti i moralnosti i stvaraju generacije neosetljivih koji će ćutanjem, iz tzv. političke korektnosti, pristati na izdaju Hrista i na sopstveno poniženje pa i nestajanje.

ćutanjem

Proslavljajući spomen Svetih mučenika, često smo skloni da zaboravimo da mučenici nisu tek samo deo istorije Crkve. Oni su, bili i ostali, vazda prisutna snaga i divno svetilo Pravoslavlja u svim proteklim vremenima. U svakom veku, u svakoj deceniji i u svakom danu hrišćanskog trajanja, mnogi Hristonosci su upravo mučeništvom, kao svedočenjem vere, odgovarali na izazove i iskušenja svoga vremena.

Mučenik, zapravo, i jeste svedok. Mučenici nisu tek samo neki nama nepoznati i daleki, hrabri i odvažni hrišćani čija imena srećemo u kalendaru. Mučenici su ogledalo odbljeska nebozemne ljubavi Spasitelja našeg i njihov primer je poziv svakome od nas na neprestano svedočenje Hrista.

Na Svetoj Tajni krštenja, Svetim uljem se svakome od nas pomazuju svi delovi tela. Prilikom pomazivanja stopala, sveštenik izgovara reči: I da hodi po stopama zapovesti Hristovih. Te reči su nedvosmisleni poziv, kao i jasno naznačenje, svakom našem koraku da bude usmeren i da krene u pravcu gde je Hristos. Da li mi danas, valjalo bi se iskreno zapitati, zaista idemo po stopama zapovesti Hristovih? … Ima li suštinske razlike između “onih vremena” i ovoga vremena koje je nama podareno danas, u 21. veku, da bismo i mi, hodivši po stopama zapovesti Hristovih, svedočili istu veru, nadu i ljubav? Osvrnimo se malo oko sebe, pažljivo posmatrajući šta se sve dešava u društvu i sredini gde živimo, pa ćemo na svakom koraku videti nebrojene izazove i iskušenja pred onim što nam je dragoceno i sveto.

Ne traži li se od nas danas da se veoma često, ali u perfidno zakamufliranim formama, odreknemo Hrista? Pitate se – kako? Tako što se od nas očekuje da skrštenih ruku i mirnih savesti i dalje dozvoljavamo da nam rođenu decu truju pogubnim idejama, a što je još gore, i iz takvih ideja izniklim ponašanjem (vrlo često oponašanjem), a sve to u ime nazovi “slobode misli i izražavanja”! Tako što ćemo mirno dozvoliti da nam usta zatvore kako ni jednu jedinu reč ne bismo rekli protiv nebivalo bezumnih zastranjivanja! Tako što ćemo uskoro, kao “sažežene žrtve” na “oltaru” političko-društvene korektnosti, i to sa osmehom, nositi bukete cveća kojima ćemo pozdraviti novi “bračni par” i novu “porodicu”, ali ne više Adama i Evu, nego sada Adama i Stevu, a kada nas, bilo naša rođena, bilo njihova – zakonski usvojena deca, budu pitala: Ko je tu “mama”, a ko “tata”, mi ćemo, brže-bolje, zvati doktora Fila, ili Opru Vinfri, ili ćemo otrčati u studio kod Xerija Springera, po neki već “svima prihvatljiv” odgovor! I, kako vam se sada čini razdaljina ili blizina među izazovima i iskušenjima iz mučeničkih vremena davnih i nedavnih i ovog našeg “vremena nezameranja”?

Blizina, ali i sličnost, jeste u neverovatno podudarnim zahtevima ovoga sveta da budemo što tiši, pa da na kraju i sasvim zaćutimo kada je Hristos u pitanju, jer nam svet, ne zaboravite, ovako poručuje: Hristos je vaša privatna stvar! A, kolika je razdaljina? Ogromna! Razdaljina, ali i razlika je u tome što su hrišćani prošlih vremena, ali i malobrojni danas, postali stradalnici i mučenici jer su imali vere, ljubavi i odvažnosti da svedoče Hrista! Da Ga svedoče rečima, delima, a ako je bilo potrebno, nisu se libili ni stradanja! Istina, stradamo i mi danas. Tačno je da nas ne razapinju i ne bacaju pred divlje zveri. Ali, iskreni da budemo, ne razapinjemo li mi danas sami sebe, i jedni druge? Razapinjemo i razapinju nas, ali ipak nismo mučenici!

Progovorimo već jednom! Progovorimo ne u “odbranu sveta”, jer svet ima više nego dovoljno svojih “advokata”, nego u odbranu Istine, koju od nas i naše dece otimaju i umesto nje nam “poluistine” nameću. Istina je i to da nas danas ne bacaju pred divlje zveri, ali zato čine nešto neuporedivo strašnije i perfidnije, pokušavajući da nas, malo-pomalo, preobrate u “civilizovane, širokogrude i našminkane” zveri! … A, sve to u ime “odbrane slobodnog mišljenja”!

A, Hristos? Gde je On u čitavoj toj savremenoj priči? Tu je On, dragi moji. Uvek je tu. Vazda prisutan i čeka. Čeka kada će i da li će sa nas spasti potkovice kojima nas je potkovao “ovaj svet”, pa da najzad na nama zasija ulje kojim nas u Crkvi Njegovoj pomazaše, i da onda naša stopala, nezazorno i s ljubavlju, zaista hode po stopama zapovesti Hristovih! Uostalom, uzmimo u ruke Žitija Svetih i videćemo sjajne primere o tome kako se tihovalo dok je gomila vrištala, kako se govorilo dok je većina u strahu ćutala, kako se volelo dok je masa mrzela i kako se svedočila Istina dok je “svet” zahtevao nezameranje!

O. Miloš Vesin, paroh južnočikaški

Izvor: Saborna-crkva.com

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: