Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

ZIMSKA GOŠĆA

O svetoj Kseniji Petrogradskoj, znamenitoj ruskoj svetiteljki koju sve više uvažava pravoslavni svet, ima mnogo legendi kojima su ispričana njena čuda.

 

Pred vama je jedna od brojnih priča o svetoj Kseniji Petrogradskoj i njenim moćima.

o svetoj kseniji

Žarkih letnjih meseci, jedna četvoročlana porodica zadesila se daleko od svoje kuće, i to u veoma teškim okolnostima. Domaćin je bio veoma bolestan i nakon tri meseca čak i lekari su izgubili nadu u ozdravljenje. Kao da su mu žega i omorina oduzeli i poslednju snagu. Ni usta nije mogao otvoriti, a kamoli jesti. Njegova supruga nikada nije mogla zaboraviti čudni pogled lekara i glas kojim je on nekako neobično rekao da će sutra navratiti. Zvučalo joj je kao da joj je time najavio rastanak sa mužem. Zato je decu poslala u susedstvo, dve kuće dalje od one u kojoj su stanovali, a potom širom otvorila sva vrata da prostruji koji dašak vazduha.

„Moju tugu pratila je i zabrinutost kako ću sama othraniti dvoje dečice,“ pričala je ta blagočestiva žena posle nekoliko godina. „Eh, da sam kod kuće, otišla bih na Smolensko groblje k blaženoj Kseniji. Na njenom grobu isplakala bih svoju tugu i bol.

Moju misao prekinuo je zvuk kapije, a potom se na vratima bešumno pojavi neobična gošća. Godine nikako nisam mogla da joj odredim. Njena odeća beše veoma neuobičajena. Na nogama je imala tople i mekane filcane čizme, a obučena beše u kaput naročitog kroja, sav u naborima. Na glavi joj beše bela paperjasta marama, svezana onako kako to čine žene iz naroda u vreme ljute ruske zime. Sva beše nekako neobična i, sama ne znam kako, ali na čudan način privlačna.

– Golubice, tražim Pirogove. Kaži, molim te, gde žive, – oslovi me blagim glasom.

– Dve kuće dalje, – odgovorih.

– A šta, muž ti nije dobro? – upita pokazujući na vrata sobe u kojoj je ležao bolesnik.

Potom bešumno prođe mimo mene, uđe k bolesniku i zagleda se u njega tek na jedan minut.

– Slušaj, mila, nemoj tugovati. Juče je ovuda prolazio neki veoma dobar doktor. Vele da je tako učen da je to nešto strašno. Savetovao je da bolesnike treba hraniti svakih pola sata, i to samo po malkice, tek po dve kašičice: treba malo mleka, pa čaj, potom kašicu, a onda i sama nešto smisli.

– Ali on već tri dana ni usta ne otvara! – odgovorih.

– Ne mari, samo ti pokušaj! A sad oprosti, žurim.

I ona iščeze tako bešumno da se ni vrata na kapiji nisu čula. Izađoh na terasu. Desno i levo, nadaleko se videla ulica okupana žarkim suncem, ali moje zimske gošće nigde nije bilo. Tek tada uvideh sav nesklad između njene zimske odeće i ove neizdržive vrućine.

Uđoh k bolesniku, a on me jedva čujnim glasom zamoli da mu dam da pije. Drhtavim rukama prinesoh mu šolju čaja, još se ne usuđujući da poverujem da je taj slabački zrak života nagoveštaj mogućeg ozdravljenja.

– Ko je to bio kod mene? – upita me bolesnik.

– Neka nepoznata žena, – odgovorih.

On duboko uzdahnu, kao kada čovek skine veliki teret sa sebe. Potom, tonući u san, reče:

– Lakše mi je. Ko je to bio kod mene?

Vratiše se i deca. Upitah ih da li je Pirogovima dolazila žena obučena u zimsku odeću. Rekoše mi da ni ona niti bilo ko drugi nije navraćao u kuću Pirogovih. Uđoh k mužu sa šoljom mleka. Dočeka me sa slabašnim osmehom na licu, toliko izmršavelom da već nije ličio na sebe. Otpio je pola šolje mleka, a potom me ponovo upita:

– Ko je to bio kod mene?

Objasnih mu, kako sam najbolje umela, pojavu tajanstvene gošće i obećah da ću otići do Pirogovih da ih pitam za nju.

Ali susedi mi rekoše da nikakvu posetu nisu imali, a kad opisah neznanku, počeše da mi se izruguju, govoreći:

– Zar po ovakvoj vrućini u kaputu i filcanim čizmama? Pa to mora da je bila ili nekakva jurodiva ili priviđenje.

Ne doznavši ništa, vratih se kući. Muž je već sedeo na krevetu, oslonjen na jastuke.

– Šta bi, jesi li saznala? – upita me.

– Ne, ništa nisam saznala; tamo nije bila, – odgovorih mu.

– Onda slušaj mene, – reče mi muž. – Već sam bio na samrti. Nisam imao snage niti da oči otvorim, niti da te pozovem. Iznenada osetih kako mi je neko prišao i odjednom me zapahnu nekakva životodavna svežina. Potrajalo je samo časak i ja se napregoh da dosegnem strujanje te svežine. Sada znam da se oporavljam. Ti si se molila? Koga si zvala u pomoć?

– Blaženu Kseniju, – rekoh kroz jecaje.

Kada se moj muž potpuno oporavio, počeo je da se raspituje ko je taj lekar koji je onomad bio u prolazu. Ispostavilo se da nikakav lekar nije dolazio i da neobičnu zimsku gošću niko nije video.

Moja duša zna da je to bila blažena Ksenija. Bogu mojemu beskrajno blagodarna i svetoj Kseniji zahvalna, nikada nisam prestala da Božiju ugodnicu u svojim molitvama prizivam:

Sveta Ksenijo, moli Boga za nas grešne!

O svetoj Kseniji Petrogradskoj i još jednom njenom čudu pročitajte i OVDE

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: