SIVI BORSALINO CRNE BOJE
Ruke su mi na glavi i budim se, dok osećam da mi je na glavi sivi borsalino Miroslava Krleže, a nije…
Jedne noći, dok ležah u sobi, i dok sa starog EI Niš gramofona kliziše igla po gramofonskoj ploči, i reči pesme: „i dok vani snježi, priča o Krleži, sti-pu, stara gati-bo, kod mene to ne leži, ajmo gore prelijepi stvore…“, dođe mi u san, niko drugi do glavom i bradom, slavni Miroslav Krleža.
– Jesi za francuski cognac!? – pita me, a mi smo kao u stanu u Tuškancu, gde je ispijao isti francuski konjak sa Radetom Šerbedžijom.
– Ne, ja potpuno trezno umirem! – razgnevih se.
– Ha, ha, kaj, to je neka anegdota, ne!? – nasmeja se Krleža i popustljivo kaza: „Dobro, sipat’ ću sebi za šalicu… – i iskapi do dna iz kristalne čaše.
– Živjeli, druže! – reče mi Krleža.
– Živio! – uzvratih za zdravicu – No, ti nisi živ.
– Kaj pričaš? Mi socijalistićki pisci bum živili vječno.
– Jes’, jes’, nego dajte mi Vaš šešir, sivi Borsalino!
– U oporuci po mojoj smrti, taj šešir u oporuci broj 5 ostavih, po želji, Radetu Šerbedžiji.
– Dobro, dobro – prekinuh pragmatičnost i stav Miroslava Krleže.
– A ti si i glavotop, gdje ćeš šetati sa Radetovim šeširom, sivim Borsalinom!?
Onda s Krležom šetam kao Trgom Republike.
– Lijepo! Krasno! Ja bum videl i bijeli Zagreb grad, kak sad, grad Beograd! – ne skriva oduševljenje Krleža.
– Jes’, jes’, nego kako ću gologlav, počinje već i kiša. Daj mi tvoj crni šešir, borsalino, da pokrijem glavu!
– Ćelići se, budi jak ‘mladinac Socijalistićke zajednice! – preko će Krleža.
– Ali to je bilo, mislim taj san o socijalizmu.
– Bio je i ja bum ga videl, tu, u snovima, opet! – kategoričan je Krleža, i ja popuštam, malo, kao sa živcima.
– Ma dajte druže Krleža, koji Vam je vrag!? – počinjem i ja dijalektom: „Bum pokisal, ako mi ne daš sivi Borsalino!
– Sad sivi, a rekel si crni Borsalino. Ispričavam se, jesi ti daltonist!?
– A, ne, ne, druže Krleža, onaj sivi je dole, kod Šerbedžije, a ovaj crni šešir, tamo gore, iznad oblaka!
– Daj dećki prosiću lepo, vidi sa Šerbedžijom, kruha ti!
I dok tako navaljujem, hvatam se za glavu i budim, kosa mi je mokra od snjega…
Okupao sam se i tako legao, s knjigom Miroslava Krleže „U agoniji“ iz 1928. godine, žanr: drama. Ruke su mi na glavi i budim se, dok osećam da mi je na glavi sivi borsalino Miroslava Krleže, a nije, i čudom se čudim, otkud mi i ova rijetka knjiga Miroslava Krleže, kod mene, a nisam je posudio, a ni kupio!?