U SVE SIVLJEM SVETU
U teškoj indignaciji njegovo lice postalo je sad tamno sivo, skoro crno. A ko će njemu, i kad da povrati životnu boju?!
Svaki dan, od ranog jutra, jedan veliki, iskreni ljubitelj prirode, gleda kroz prozor i razmišlja. Gleda i sve više očajava.
Gleda u nebo, gleda u morsku površinu i njegovo lice poput njih postaje sve sivlje i sivlje. On pomisli na momenat. Što nisam slikar?! Lako je njemu: samo bi iscedio iz tube i izmešao na paleti još malo više svetlo plave boje.
I bio bi problem rešen. Ali, ipak ne, ne! Mene to ne bi zadovoljilo!
Ja nisam iluzionista. Ja sam realista. Ne mogu da živim samo od fikcija. Laž ne može da zadovolji moju potrebu za istinom. Ja hoću da mi se vrati lepota moje prirode. Da mi vrate realnu, stvarnu boju i lepotu neba i morske vode!
Kad izađem u šetnju ispod nebeskog svoda i hodam pored morske obale, a ne samo na slici i u sećanju. Hoću to i kad rano ujutru pogledam kroz prozor. Naročito posle mračnih snova.
U teškoj indignaciji njegovo lice postalo je sad tamno sivo, skoro crno. A ko će njemu, i kad da povrati životnu boju?!