VRTOGLAVA BRZINA
Vrtoglava brzina nije samo izvan nas, ona se prenela i na naš um, koji ne prestaje da emituje slike, te radi kao kada čovek daljinskim upravljačem menja televizijske kanale…
Srce mi se steže kada vidim ljudska stvorenja u ovom vozu kojim se krećemo vrtoglavom brzinom, isprepadana i nesvesna kuda idu, nesvesna pod kojom zastavom se bije ova bitka za koju se, uostalom, nisu ni opredeljivali.
Čovek ne može da sačuva ljudskost pri ovakvoj brzini; ako živi poput automata biće dokrajčen.
Na putu smo, ali ne koračamo; nalazimo se u nekom prevoznom sredstvu kojim se krećemo bez zastoja, kao da smo na nekakvom ogromnom splavu, ili u nekom vasionskom gradu, kakvih kažu da će biti jednoga dana.
Više se ništa ne kreće brzinom čovečjeg hoda; da li iko od nas više korača polagano?
Ali vrtoglava brzina nije samo izvan nas, ona se prenela i na naš um, koji ne prestaje da emituje slike, te radi kao kada čovek daljinskim upravljačem menja televizijske kanale i kao da skače sa jednog kanala na drugi; a možda je ubrzanje zahvatilo i naše srce, koje već bije ritmom žurbe, ne bi li sve brzo prošlo i nestalo.
Pri vrtoglavoj brzini sve deluje zastrašujuće i ljudi više ne razgovaraju. Ono što jedni drugima kazujemo više su šifre nego reči, više je informacija nego novost.
Iščeznuće razgovora ruši dogovor među ljudima, a time i mogućnost da sopstveni strah pretvore u pokretačku snagu koja će ga pobediti i pružiti im više slobode. Ali ozbiljan problem je što u ovoj bolesnoj civilizaciji ne samo da postoje eksploatacija i siromaštvo, nego i jedna uzročno-posledična duhovna beda.
Strah je simptom našeg doba. On je toliki da bismo, ukoliko malo zagrebemo po površini, mogli da uočimo panikom zahvaćene ljude koji žive rukovodeći se zahtevnošću rada u velikim gradovima.
Zahtevnost je tolika da čovek živi po automatizmu, baca se na posao a da prethodno nije imao mogućnost da izgovori ni jedno hoću niti ijedno neću.