IZRAELSKA PREMIJERKA
Golda Meir bila je premijerka Izraela samo pet godina, ali je u političkoj istoriji te države i sveta ostala upamćena kao „čelična dama“.
Golda Meir (1898-1978) bila je jedan od osnivača države Izrael, a uz to i jedna od prvih žena ikada koje su postale predsednice vlade neke države.
Rođena je u Kijevu, u carskoj Rusiji 3. maja 1898. kao Golda Mabovic. Imala je sedmoro sestara i braće, od kojih je petoro rano umrlo. Njena porodica uspela je da izbegne pogrom Jevreja u Kijevu 1905. tokom kojeg je ubijeno preko sto Jevreja, da bi 1906. godine emigrirali u SAD, u državu Viskonsin.
Premijerka Izraela je postala 1969. u 71. godini života.
Golda Meir je bila slavljena, ali i žestoko napadana. Podnela je ostavku 1974. jer je bila svesna da je zapostavila porodicu zbog politike, ali je verovala i da bez mnogo energije i truda ne bi bilo moguće napraviti jevrejsku državu koju je smatrala važnom i za svoju porodicu.
Videla je budući Izrael kao modernu državu, koja će biti ekonomski i u svakom drugom smislu snažna i stabilna, u kojoj će vladati socijalna jednakost, pravda, sloboda, i u kojoj je moguć zajednički život Arapa i Jevreja uz međusobno poštovanje i toleranciju svih različitosti među ljudima.
Kakvu zemlju je želela najbolje se vidi po sledećoj izjavi:
Nećemo trpeti siromaštvo unutar svojih granica jer je ono nedostojno čoveka. Ne sme se desiti da najsrećniji časovi u životu jedne majke budu pomućeni brigom za hleb, da stare žene i muškarci proklinju dan kada su rođeni
Smatrala je da svaku državu samo dva koraka dele od toga da bude dobra za svoje građane.
„Ako želite da izgradite zemlju u koju će se vratiti njeni sinovi i kćeri, ako želite da izgradite zemlju iz koje će oni otići samo za vreme praznika, ako želite da gradite zemlju u kojoj neće imati osećaj straha od toga šta im budućnost nosi, potrebno je napraviti samo dva koraka:
Pod jedan, treba korupciju izjednačiti s izdajom, a korumpirane državne funkcionere s izdajnicima do sedmog kolena.
Pod dva, sledeća tri zanimanja u zemlji treba da budu najplaćenija: vojska, prosvetari i lekari.
I što je najvažnije – radite, radite i radite, jer vas niko neće hraniti osim vas samih, a vaša zemlja je potrebna samo vama i nikom drugom.
Kada ovo postane način vašeg života, onda ste postigli cilj…“
Autor: Bašta Balkana