TEŠKO DUŠEVNO BREME
Materijalno bogatstvo je mnogima poslužilo za spasenje, ali ono može da bude i smetnja spasenju i ubica duše. Bogatstvo je korisno samo kada nije udruženo sa grehom.
Život ljudski na Zemlji često se upoređuje sa putovanjem, a ljudi sa putnicima i ovo poređenje vrlo je prikladno. Zaista, mi smo putnici, od kolevke pa do groba. Staza života nekoga od nas je duža, nekoga kraća, nekoga teža, nekoga lakša. Isto tako i životno breme nekoga je lako, nekoga teže, a nekoga toliko teško da on pod njim posrće, pada pa čak i izdiše. O jednom tako teškom bremenu pod kojim su mnogi posrtali, padali i izdahnuli, reč je u današnjem svetom Evanđelju. To breme jeste bogastvo. Da li ono može da bude smetnja za spasenje duše?
Bogastvo samo po sebi nije ni zlo ni dobro, ali može biti i zlo i dobro. To zavisi od njegovog vlasnika, od toga kako on njim upravlja. Po rečima svetih otaca, bogastvo može biti dobar sluga, ali i gospodar, može vlasniku poslužiti kao sredstvo spasenja, ali i kao uzrok večne muke.
Bogastvo je korisno kad nije udruženo sa grehom (Sirah 13,30). Kad je stečeno poštenim trudom i kad se njime upravlja po Božjem zakonu. Kad se na njega gleda kao na dar Božji (Prop. 58), dat radi pomaganja bližnjima u nevolji, kako je činio pravedni Jov: „Bejah oko slepome i noga hromome i otac ubogima… Stranac nije noćivao napolju, vrata svoja otvarao sam putniku“ (29,15-16,32). U ovakvom slučaju bogastvo je dobar sluga, jer služi i bližnjima.
Bogastvo može biti smetnja spasenju i ubica duše. To biva kad se ono stiče nepoštenim načinom: otimanjem od drugih, krađom, prevarom i lihvom. Kad čovek postane njegov rob i počne ropski da mu služi, da ga sve više umnožava, zgrće na gomilu i zatvara, praveći se da ne vidi nevolje bližnjih i ne čuje njihove molbe za pomoć. Jer bogastvo kad pređe u strast, okameni srce čovekovo i ono postane samoživo, grubo i neosetljivo prema patnjama i nevoljama bližnjih. Zato car David savetuje: „Kad raste bogastvo, ne dajte da vam srce prione za njega“ (Ps. 62,10). Ono čoveka sputava i vezuje za Zemlju, za ovaj prolazni život i ubija dušu.
Potvrda iz Evanđelja. Neki bogati mladić zapitao je Gospoda Isusa kakvo dobro da učini, da on stekao život večni. Gospod mu je odgovorio da drži zapovesti. Mladić je hteo da sazna koje zapovesti. Gospod mu je odgovorio – da ne ubiješ, ne činiš preljube, ne kradeš, ne svedočiš lažno, poštuješ oca i mater i ljubiš bližnjega svoga kao samog sebe.
„Sve sam ovo sačuvao od mladosti svoje“, odgovorio je mladić, a na to mu je Gospod rekao: „Još ti jedno nedostaje: prodaj sve što imaš i razdaj siromasima, i imaćeš blago na nebu i hajde za mnom“. A kad on to ču, postade žalostan, jer beše vrlo bogat. A kad Gospod vide da se on ožalosti, reče: „Kako je teško ući u Carstvo Božje onima koji imaju bogastvo! Lakše je kamili proći kroz iglene uši, negoli bogatome ući u Carstvo Božje“.
Bogastvo je mnogima poslužilo na spasenje. Iako je ljudima teško da se razdvoje od svoje zemaljske imovine, ipak su mnogi, i ljudi i žene, mudro iskoristili svoje zemaljsko blago: razdali su ga sirotinji i time kupili nebesko i večno; sveti Vasilije Veliki, sveti Jovan Zlatousti, sveti Antonije Veliki, sveta Melanija Rimljanka i mnogi drugi.
„Ko hoće da postane bogat, neka postane siromašan da bi postao bogat; neka troši, da on primio; neka rastače da bi skupio. Ako ovo izgleda čudno i neverovatno, pogledaj na sejača i razmisli da i on ne može drukčije da skupi više ako ne poseje ono što ima i ne rastoči gotovu rezervu“, uči sveti Jovan Zlatousti koji je i sam tako postupio.
Zadužujmo imovinom svojom Gospoda, dajući je u ruke siromaha, da bismo je u dan suda primili umnoženu iz ruku Njegovih.