ŽIVOTARENJE
Pošto jedino on zaklapa moj pogled poslednjih deset dana, znam mu svaku boru kao muž svoju ženu sa kojom čeka zlatnu svadbu.
Kabriolet je leteo po putu, vijorila mi se kosa na vetru a ja sam gledala u nebo.
Divan, vedar dan u kakvom je nebo najlepše.
Moma je vozio brzo i ćutke, čak smo i muziku ugasili.
Poslednje čega se sećam je taj spokoj i sreća, miris opojnog parfema koji sam to jutro stavila poslednji put…
*****
Plafon iznad moje glave je prljav i izljuspan. Kreč samo što ne otpadne.
Na nekim delovima žute lepljive fleke, kao da je nešto bilo zalepljeno na njemu.
Pošto jedino on zaklapa moj pogled poslednjih deset dana, znam mu svaku boru kao muž svoju ženu sa kojom čeka zlatnu svadbu.
Sestre su ljubazne, ali tek ponekoj vidim lice jer mi je vrat fiksiran.
Ne govorim i ne pokrećem se.
Za doktore, ja sam u komi i klinički mrtva.
Uprkos tome spokojna sam i srećna.
Moma širi ruke ka meni… eno, baš sa plafona.
Jedino plafon zna da smo živi.