PREDODREĐEN ZA ŽIVOT POSVEĆEN BOGU
Žudeći za pustinjskim životom, prepodobni Lazar Galasijski se pope na tamošnju pustu i neprohodnu goru gde je doživeo mnoga iskušenja.
Prepodobni Lazar Galasijski rođen je 967. godine u Maloj Aziji u jednom selu blizu grada Magnezije. Roditelji su mu se zvali Nikita i Irina; oboje behu blagorodni, pobožni i puni vrline.
Pred samo njegovo rođenje Bog naročitim čudom unapred objavi kakav će on biti svetionik svetu; roditeljski dom njegov obasja i ispuni tako velika božanska svetlost s neba, da se sve sakupljene žene poplašiše i razbežaše, jedino ostade njegova majka.
A detence čim se rodi, stade na noge i okrenuto Istoku, pomoli se Bogu sa ručicama složenim na grudima. Time Bog predskaza budućnost čistotu i prijemčivost njegove duše za božanska obasjanja.
Kada Lazaru bi pet godina roditelji ga dadoše da se uči knjizi i on uskoro prevaziđe u učenju svu drugu decu. Još kao dete, Lazar Galasijski se odlikovaše bezazlenošću, krotošću, smirenošću, žalostivošću i ljubavlju prema sirotinji. Svrh svega on imađaše veliku predanost i revnost za crkvena bogosluženja i molitve.
Pobožan i obrazovan, Lazar u cvetu mladosti goreći božanskom ljubavlju otputova u Jerusalim radi poklonjenja tamošnjim svetinjama. I pošto se pokloni životvornom grobu Gospodnjem i ostalim svetinjama, on stupi u manastir svetog Save Osvećenog i zamonaši se. Tu on provede deset godina u monaškim podvizima; i poslušnošću i ostalim vrlinama prevaziđe svu bratiju i zbog toga bi posvećen za prezvitera od tadašnjeg patrijarha Jerusalimskog.
Pošto prepodobnom Lazaru duša beše veoma željna usamljeničkog molitvenog tihovanja, on u toku Velike Četrdesetnice iziđe iz manastira i otide na jednu goru, ne uzevši sa sobom ništa osim tela svog. I hranjaše se tamo pustinjskim zeljem i pijaše pomalo vode, tek da bi se održao u životu i obavljao svoja svunoćna stajanja i bdenja. Hodeći pak jednom po šumi, on ču božanski glas koji ga triput pozva po imenu govoreći mu: Lazare, Lazare, Lazare, treba da se vratiš u svoje otačastvo. Ovo on ispriča drugim isposnicima i svi mu savetovaše da se vrati u svoje otačastvo. I on krenu. Ali lukavi đavo mu pravljaše razne smetnje na putu, javljajući mu se u vidu raznih priviđenja i strašilišta. No sveti podvižnik pomoću Božjom razveja sve privide njegove i zamke.
U otačastvu svom on se, i ne hoteći, srete sa svojom majkom, ali ne ostade sa njom. Žudeći za pustinjskim životom, prepodobni Lazar Galasijski se pope na tamošnju pustu i neprohodnu goru, Galisiju, nedaleko od Efesa. Na gori Galisiji prepodobni dožive mnoga iskušenja i uznemirenja od demona.
Jednom pak kada u ponoći beše na molitvi, on vide ognjeni stub koji se protezao od zemlje do neba i mnoštvo Anđela koji divno pevahu: „Neka vaskrsne Bog i razveju se neprijatelji Njegovi!“
Svetitelj to primi kao uput s neba i sagradi na tom mestu hram Vaskrsenja Hristova, uz pomoć Vizantijskog cara Konstantina Monomaha. S desne pak strane hrama on načini stolp bez krova i podvizavaše se na njemu imajući nebo kao krov; a od hrane uzimaše pomalo hleba i vode i to jedanput nedeljno. I ne samo time blaženi iznuravaše sebe, nego i verigama opasan beše i trpljaše mnoge druge muke stolpničkog života: zimi hladnoću, leti žegu. Ali sve to on podnošaše pomagan, čuvan i štićen Presvetom Bogorodicom.
Bog mu zato dade blagodat čudotvorstva i proroštva, te se k njemu stadoše sticati pobožni ljudi, da ih on rukovodi u duhovnom životu. I mnogi se odricahu sveta i postajahu monasi, radosno se potčinjavajući njemu kao učitelju i pastiru.
Udostojen proročkoga dara zbog savršenstva u vrlinama, on proviđaše mnoge buduće stvari. On unapred saznade i dan svoje končine. No njegovi učenici i deca po Bogu sa suzama ga najusrdnije moliše da on radi njihovih duša i njihovog spasenja izmoli sebi od Boga produženje života još za petnaest godina. I on se zamoli Presvetoj Bogorodici da mu produži život za petnaest godina. I molitva mu bi uslišena.
I umnožiše se učenici njegovi: i beše ih preko devet stotina. A kad prođe petnaest godina, i svetitelju bi sedamdeset dve godine, on se u miru upokoji i otide ka Gospodu. I kao što Gospod čudom proslavi njegovo rođenje, tako isto čudom proslavi njegovu smrt: božanska svetlost s neba obasja svetiteljev stolp i spolja i iznutra, te po toj svetlosti poznaše i učenici njegovi i isposnici po gorama i pećinama da se sveti ugodnik Božji Lazar Galasijski prestavio.
No pošto bratija mnogo plakahu i naricahu nad svojim svetim ocem i učiteljem što im nije ostavio pismeno zaveštanje, bezdahni i mrtvi svetitelj ustade, izvuče ispod pazuha svoj testament, predade im ga, pa opet leže i izdahnu. Ali kako testament ne beše potpisan, to bratija ponovo moliše svetitelja da i potpis svoj stavi i on opet ožive i stavi svoj potpis, pa leže i konačno usnu u Gospodu. Posle toga svetitelj bi česno pogreben u stolpu i Gospod ga i posle smrti proslavi mnogim čudesnim isceljenjima, koja bivaju od svetih moštiju njegovih, u slavu istinitog Boga i Spasa našega Isusa Hrista.