RAT U UKRAJINI

Kratka analiza rata u Ukrajini nakon godinu dana od početka ruske specijalne vojne operacije. Kakva je perspektiva rusko ukrajinskog sukoba u 2023-oj godini

Sledi jedna od prelomnih tačaka u ovom ratu ali ne onakva kakvu očekujete. Na šta cilja ratna propaganda. Maskirovka sa obe strane. Logistički uspeh zapadnih saveznika. Ruska ratna dilema za 2023-u.

Ne postoji mesto u medijima ili na webu gde možete nešto realno pročitati o ovom evropskom ratu jer su mahom svi u analizama navijači jednog ili drugog tabora. Uz sve to od početka se vodi jak propagandni rat sa obe strane u kojem su svi navijači, bilo da su to političari, analitičari, novinari, stručnjaci ili običan svet koji služi samo kao agent uticaja u tom informativnom ratu.

Ova analiza rata u Ukrajini će pokušati da bude objektivna i nepristrasna koliko god je to moguće. Verujem da se zbog toga neće dopasti nikome.

Koga pak zanima da prati rat na terenu neka gleda sledeće – Interaktivna vojna mapa Instituta za studije rata

PRELOMNA TAČKA RATA

U prvim nedeljama rata sam na Fejsbuku pisao da u svakom ratu postoji prelomna tačka ili tačka sloma kada se može desiti preokret u ratu ili vojni slom jedne vojske. Prvih meseci su rusi možda i imali priliku da slome ukrajinsku vojsku ali zbog svoje neodlučnosti i možda nemogućnosti to nisu učinili. Kažem „možda“ jer ne znam kolike su bile logističke sposobnosti ruske vojske u tom trenutku.

U svakom slučaju Rusi su od početka SVO – Specijalne vojne operacije u Ukrajini, ovaj rat vodili kao diplomatski rat a ne kao vojni, što je sada nakon godinu dana potpuno očigledno. Stoga sam i jesenas na Fejsbuku nakon ofanzive ukrajinaca u Harkovskoj oblasti najavio da će se sukobi intezivirati (što se zaista i desilo) i isključio se na par meseci sa praćenjem dešavanja na frontu jer to više nije vojnički već diplomatski i politički sukob, što mi nije bilo zanimljivo jer nisam navijač nijedne strane, pošto rat u Ukrajini pratim na nivou vojne strategije i taktike a ne na nivou političkih manevara.

Medjutim, skori dogadjaji kada se linija fronta stabilizovala, i kada su rusi doneli odluku da njihov glavni general vodi celokupnu vojnu operaciju u Ukrajini, doveli su do toga da naizgled opet vojska dobija primat u odnosu na politiku. Jer, zadnje što sam napisao jesenas je bilo da rusima trebaju dronovi i genijalan general da bi ovaj rat dobili.

Upravo su te dve stvari rusi i uradili. Nabavili su pre par meseci dovoljno dronova a sada su postavili njihovog najboljeg generala Valerija Gerasimova na čelo specijalne vojne operacije u Ukrajini. Koliko će on biti genijalan, odnosno koliko će mu politički lideri dozvoliti da radi samostalno videćemo u narednih godinu dana.

To naimenovanje komandanta SVO je kod rusa i dalje politički signal zapadu i visoka diplomatija, poruka da mogu da podignu nivo rata na još viši nivo ako ih budu nervirali. No, dosadašnje rusko samozadovoljstvo svojim vojnim potencijalom se susrelo sa jednim nevidljivim vojnim porazom koji se ne pominje u medijima a koji je očigledan. Na kraju pišem o tome.

I dolazimo do toga da rusi koji još uvek imaju vojnu inicijativu na terenu moraju da donesu neke ozbiljne političke i vojne odluke koje su dugo odlagali.

RATNA PROPAGANDA

Ruska propaganda je od starta bila usmerena na nekoliko pravaca od kojih su najvažniji demoralisanje ukrajinskih vojnika kroz priče o dezerterstvu ukrajinaca, ogromnim žrtvama medju njima – oni su postali topovsko meso za zapadnjake koji se u ovom ratu sa rusima bore do poslednjeg ukrajinca, zatim da ih komandanti napuštaju i ostavljaju same na frontu, do toga da su ukrajinski borci neobučeni i nespremni poslati na front gde ne dobiju ni oružje a ni opremu i prepušteni su sudbini.

Drugi pravac ruske propagande je bio usmeren ka evropskom javnom mnenju, da će se evropljani bez ruskog gasa smrznuti, osiromašiti i da imaju nesposobne političare koji ih teraju u propast. Cilj je bio stvoriti nezadovoljstvo i nemire u Evropi.

Treći pravac ruske propagande su bile toplo hladne diplomatske poruke, od želje za mirom do nuklearnih pretnji, uz konstantne demonstracije sile tipa ako ne prihvatite naše „ljubazne predloge“ (uslove) mi ćemo podići naš nivo vojnog angažmana – i eto, nismo ni počeli ozbiljno da ratujemo.

I sva ruska državna analiza rata u Ukrajini se bazirala na propagandnim pamfletima i izveštajima koliko su čega uništili i kako svi oko njih pate zbog nedostaka gasa, dok je tek na telegram kanalima pojedinaca bilo neke ozbiljnije debate šta se stvarno dešava u Ukrajini na frontu.

S druge strane ukrajinska propaganda je bila u samom startu dosta sirova i jednostavna, preuveličavali su ruske gubitke desetak puta (posle su ta preuveličavanja smanjili) i predstavljali su rusku vojsku kao pijane divljaka koji ne znaju gde udaraju ili pak kao neobučene klince gurnute u rat. Cilj im je bio da podignu moral i hrabrost svojoj armiji.

Zatim su uz pomoć zapadnih medija konstantno kreirali apokaliptične poruke kako su ruski lideri pred umiranjem od bolesti, sprema se atentat na Putina, kako se u vrhu ruske države obračunavaju na život i smrt, kako je pobijeno na desetine generala i sve takve priče koje su trebale da kod ruskog vojnika stvore utisak nesigurnosti i straha da će se sve raspasti, počev od ruske države pa do vojske.

U zadnjoj fazi su ukrajinci počeli da vrše propagandu nalik na rusku, pričajući priče kako ruski vojnici stalno i besmisleno napadaju i ginu jedan za drugim. Kao u holivudskim filmovima gde neki zamišljeni neprijatelj u talasima juriša prema američkom superheroju a on ih mitraljezom samo kosi. To je toliko besmislena tvrdnja u ratu gde taktičke akcije izvode specijalci, snajperisti i legionari koje skoro i da ne vidiš na frontu a ne da ti vojnici jureći preko livade jurišaju na rov. No, kod neukog sveta to prolazi.

I vrlo bitan aspekt ukrajinske propagande su poruke prema zapadnim saveznicima i kukanje kako su ostavljeni na cedilu, kako nemaju dovoljno oružja, kako im samo treba dati strateško i ofanzivno oružje i eto njih na Krimu. Ova priča je vrlo široka tema i pokazuje kordinisanu PR akciju zapadnih elita i Ukrajine, pa je neću dalje širiti iako je možda i najzanimljiviji deo hibridnog rata u okviru ruske specijalne vojne operacije.

Zanimljiv fenomen je da su obe strane kroz svoju propagandu stvorile romantičan utisak kod publike da neka posebna vojna jedinica može da reši pitanje rata svojim sposobnostim a i herojstvom – na primer, kod Ukrajinaca su to bataljoni Azov ili Ajdar, te legionarski Kraken, dok su kod rusa stvarali famu o ruskim padobrancima, pa čečenima i na kraju o Wagner grupi plaćenika. A u stvarnosti, to su bitne jedinice ali nikako ne mogu da reše ovako veliki rat.

MASKIROVKA (u prevodu, maskiranje, obmana)

Rusi i ukrajinci su majstori za maskirovku ili obmanu tako da ova analiza rata u Ukrajini ne može da prodje bez toga. Ceo ovaj rat bez obzira koliko bio krvav i intezivan, ima u sebi mnogo obmana sa jedne i sa druge strane, počev od samog terena i sukoba u nekom selu, do pokreta brigada i na kraju do političkog dijaloga i diplomatskih igara.

U svetu je za veliku obmanu poznat izraz Potemkinova sela koji je nastao tako što je grof Grigorije Potemkin napravio fasade sela, i to baš u Ukrajini, kada je carica Katarina II obilazila taj deo zemlje, da bi predstavio kraljici kako zemlja napreduje. Medjutim, i sama ta priča da su nastala Potemkinova sela je obmana sama po sebi, jer se u stvarnosti nije desilo da je Potemkin gradio lažna sela, već je postavljao vrlo realistične fasade za dvorske dogadjaje. No, to je ipak kao fraza ostalo upisano u istoriji. Inače, kao anegdota, grof Potemkin je bio ljubavnik carice Katarine II.

Ono što je u startu bila ruska maskirovka je sam početak specijalne vojne operacije i njeni krajnji ciljevi. Niko nije znao dokle će rusi ići. A sami Rusi su dugo izbegavali da jasno naznače ciljeve svojih ratnih aktivnosti pa čak i danas to nije jasno. Bilo je priča da će uzeti celu Ukrajinu, pa pola Ukrajine, pa deo do Dnjepra, i tako sve do 3 regije oko kojih se biju bitke.

I dan danas ruski mediji, razni agenti uticaja i paramediji govore o budućem osvajanju Harkova i Odese ali situacija na terenu govori da se to neće desiti, da će krajnji cilj ruskih napora biti uzimanje Luganska, Donjetske oblasti i dela Zaporožja. Oko Zaporožja se verovatno tajno pregovara koliko će rusi ići daleko.

Jer, političke odluke Rusije da napravi izbore i referendum o odcepljenju Hersona i Zaporožja su izgleda takodje jedna maskirovka, zapravo podizanje uloga u pregovorima sa zapadom i Ukrajinom kod potpisivanja mirovnog sporazuma.

Sa druge strane ukrajinske maskirovke su drugačijeg stila i deo su sveobuhvatnog hibridnog i propagandnog rata koji saveznici vode protiv Rusije.

Jedna od najsupešnijih maskirovki koje su ukrajinci izveli je transformacija njihove vojske, jer su od jedne šarene skupine vojnika i paravojnih formacija za godinu dana uz velike napore postali jedinstvena i respektabilna armija, vojnički dobro vodjena i DRUGA NAJAČA VOJSKA U EVROPI.

Da, dobro ste pročitali, Ukrajina sada ima posle Rusije najaču armiju u Evropi.

A kako se to desilo?

Kad ukrajinci objave da su dobili 10 tenkova od neke evropske države, oni ih u stvarnosti dobiju 50. Kada kažu da su poslali 50 vojnika u Englesku na obuku, a ono njih 500 otišlo tamo. Kada Nemačka javno kaže da razmišlja da pošalje desetak bornih kola u Ukrajinu, a u stvari tajnim kanalima i transakcijama iz susednih zemalja šalje 80 bornih kola. I tako redom. Kako su ukrajinci 10 x uveličavali ruske gubitke na frontu tako su 10 x umanjivali rast sopstvenih resursa ne bi li zaveli ruske stratege.

Verovatno su rusi mogli da to vide jer imaju i satelite i špijune na terenu ali nisu mogli dovoljno adekvatno da reaguju.

SITUACIJA NA TERENU

Za par meseci se situacija na frontu drastično promenila. Počev od toga da se dužina linije fronta za trećinu smanjila i da se za trećinu uvećao broj vojnika sa obe strane – to sve vodi inteziviranju borbi i većoj gustini resursa na kvadratnom kilometru. Rovovi i utvrdjenja se ubrzano grade na obe strane. Stoga više nema brzog i dubokog napredovanja. Svako veće mesto postaje nezgodno za osvajanje.

Na liniji sukoba ukrajinci imaju 3 x više vojnika a rusi 3 x više ratne tehnike i artiljerije.

Ukrajinska vojska je dobro snabdevena lakim oružjem a biće još opremljenija teškim oružjem u mesecima koji dolaze. Nivo opremljenosti joj je drastično porastao. Nedostaje joj još brojnija oklopna tehnika i artiljerija da bi mogla da valorizuje svoju vojničku brojnost na terenu i da napreduje kroz ofanzivne akcije.

Ruska vojska pak može da napreduje samo tamo gde je odnos vojne sile 2:1 za ukrajince i manje, jer tada imaju premoć oružja.

Mada, primećuje se da je general Valerije Gerasimov već pokazao svoj angažman time što su rusi iz pasivne pozicije na terenu koja je vladala od jeseni krenuli u šturm (juriš) na taktičkim lokacijama koje treba da im omoguće strategijsku poziciju u oblastima koje su im od interesovanja. To nosi žrtve i gomila gubitke ali se ne može drugačije doći do napretka.

Letos i jesenas je upotreba artiljerije bila 7:1 pa i 10:1 u korist rusa, medjutim sada se smanjuje na 5:1 ili 4.1 pa ide i ispod tog nivoa na mnogim delovima fronta jer ukrajinci ubrzano dobijaju artiljeriju sa zapada.

I tu dolazimo do onoga što bih nazvao nevidljivi ruski poraz.

LOGISTIČKA POBEDA ZAPADA

Analiza rata u Ukrajini ne može da prodje bez analize onoga što rade zapadni saveznici Ukrajine. Poznato je da je NATO omogućio Ukrajini satelitsko i radarsko nadgledanje, sigurne linije veza i svoju špijunsku operativu na terenu, plus vojne instruktore i analitičare koji su razradjivali operativne planove ratovanja.

Uz to, ono u čemu je zapad oduvek bio dobar je organizacija i logistika snabdevanja, plus medijske prevare. U tome su najviše otišli amerikanci ali nikako ne treba podcenjivati nemce i engleze. Takodje, ono što je kvalitet zapada je solidarnost i zajedničko udruživanje svih zemalja EU (izuzev Srbije), što se na primeru Ukrajine pokazalo vrlo uspešnim.

Naime, pod krinkom jake propagande da se Ukrajina slabo snabdeva oružjem desio se najveći logistički poduhvat posle II svetskog rata i transfer ogromne količine oružja i opreme iz Evrope i Amerike prema Ukrajini. Evropljani i amerikanci su o tome mudro ćutali, ukrajincu su kukali da im malo stiže a rusi nisu smeli da priznaju obim snabdevanja oružjem Ukrajine jer bi to označilo njihov neuspeh da to spreče.

A Rusi to jednostavno nisu mogli da spreče. Pokušali su u početku sa raketnom kampanjom prema ciljevima na granici Ukrajine i Poljske i Rumunije ali sa delimičnim uspehom. Gadjali su skladišta i magacine municije, te konvoje opreme, ali su se ukrajinci prilagodili tome i počeli da izbegavaju koncenttraciju opreme i ljudstva, počelo je kapilarno snabdevanje, pa rusi nisu imali šta da gadjaju. Na kraju su rusi digli ruke od jurnjave za isporukama oružja sa uverenjem da će ukrajincima biti logistička mora to oružje koje dobijaju, jer su dobijali mnoštvo različitg oružja i nekompatibilne opreme.

No, zahvaljući dobrom planiranju NATO analitičara raspored tokova opreme po smerovima na frontu je bio dobar i ukrajinci su počeli da dobijaju opremu u ozbiljnim količinama i da je primenjuju na terenu. To je promenilo tok rata, jer su ukrajinci iz defanzivne faze mogli da krenu u ofanzivne akcije što su oni par puta i demonstrirali. Dalje snabdevanje opremom sa Zapada će im dati veće ofanzivne mogućnosti.

Ceo taj poduhvat je prošao „ispod radara“ medija koji nisu pisali o tome, niti su vojni analitičari to videli i mi sada imamo situaciju da je ukrajinska vojska znatno ojačala i da ruska armija, de fakto snažnija na papiru, ali brojčano manja na terenu, ne može više ni lako a ni brzo da napreduje, čak mora da se jako utvrdjuje da bi održala neke svoje pozicije.

Snabdevanje Ukrajine ratnom opremom sa zapada se nastavlja i neće stati.

Onog trenutka kada zapad isporuči svoje najbolje ofanzivne sisteme Ukrajini – dalekometne rakete, radare i avione, značiće da su američki i engleski planeri zaključili da ukrajinska vojska ima kapacitet da pobedi ruse u ovom obimu u kome su rusi angažovani. I to će zaista značiti totalni rat Ukrajine protiv Rusije, gde će zapadni saveznici punom snagom snabdevati ukrajince bez limita i daljinski voditi rat protiv Rusije.

Priznaćemo, to je idealna situacija za NATO pakt da isproba kako bi išao rat sa Rusima u realnim uslovima, gde su oni potpuno angažovani sa svojom opremom, strategijom i logistikom ali ne ratuju sami već to rade ukrajinci.

Rusija to sve shvata i stoga najavljuje novi mobilizacioni talas, govori o ratu sa Zapadom, preti da će upotrebiti nuklearno oružje i prema darodavcima sa zapada, jer zna da se na ovaj način stvari na terenu menjaju u korist ukrajinaca. Rusima uvek ostaje nuklearna sila kao zadnja opcija zbog čega su samouvereni.

RUSKA RATNA DILEMA U 2023

Trenutno rusi daju karakter ovom ratu i imaju vojnu inicijativu pa je i njihova dilema šta dalje najveća.

Ruski agenti od uticaja u medijima plasiraju informacije da su evropske armije ispražnjene i da nemaju više opreme koje bi dale ukrajincima. Takodje, plasiraju jednu slatku samoobmanu da je evropska i američka vojna industrija slaba, da nema kapacitete da brzo proizvede dovoljno oružja, da nema alate i radnike za povećanje proizvodnje, te da će tek za par godina krenuti ozbiljnija proizvodnja a do tada će rusi uspešno završiti rat.

Ono što prećutkuju je da NATO pakt nije samo Amerika i Evropa, već i Izrael, Japan, Južna Koreja, Turska, Pakistan i još mnoge druge zemlje koje imaju ozbiljnu vojnu industriju i mogu da oružje dostave Ukrajini.

Ima tu još svakakvih ruskih poruka ali one jednostavno nisu mnogo merodavne jer Ukrajini sa svih strana dolazi vojna oprema i ukrajinska vojska je svakim danom sve jača i jača, neće slabiti, naprotiv.

I tu se javlja glavna ruska dilema – šta i kako dalje?

Rusi su u ovaj rat ušli sa skrivenim zamislima i kombinacijama, imali su više planova. Nadali su se velikom dobitku. Zbog toga su u početku bili neodlučni u vojnim odlukama. Kada su se vojne stvari iskristalisale i pokazale im šta je dostižno a šta ne, počeli su da ostvaruju glavne političke ciljeve, aneksiju pobunjenih republika Luganska i Donjecka, plus hersonska oblast.

Uvereni u svoju vojnu moć ruska vojska i politika je pokušavala da ide mirno i strpljivo, da se ne izlaže gubicima a da napreduje. I to je davalo rezultat i daje i dalje rezultat i pored strateškog povlačenja iz Harkova i Hersona. medjutim, taj napredak više nije brz i predvidljiv.

Kad god bi bili iznervirani nečim ili povredjeni, kao što je bombardovanje krimskog mosta, rusi su podizali nivo vojnih aktivnosti, raketirali infrastrukturu šaljući poruku ukrajincima i saveznicima da ako ne budu mirni rusi će načisto podivljati i razvaliti ih. To su radili dosta dozirano jer su bili ubedjeni u svoju vojnu premoć.

Ali sada se situacija promenila. Analiza rata u Ukrajini pokazuje da se odnos snaga menja i da nema više lakih koraka. Ta ruska vojna premoć na terenu koja je postojala se postepeno topi. Da bi ostali i dalje u premoćnom statusu rusi moraju da angažuju još mnogo vojske i tehnike, da podignu na još viši nivo sve vojne resurse.

A to je već kontroverzna politička odluka koja može biti problematična jer vodi ka uvlačenju Rusije u totalni rat. To više nije SVO već rat sa sve ratnim stanjem u samoj Rusiji što su ruski političari hteli da izbegnu.

Stoga se sada rusima žuri da naprave pobednički niz koji će im omogućiti da zaokruže ratne ciljeve i drže čvrsto osvojene teritorije. Na taj način ne bi dizali tenzije u samoj Rusiji i mogli bi da otpočnu pregovore sa jakih pozicija.

Ne bih mogao da prepoznam pravce mogućih delovanja ali rusima je najlogičniji izbor da velikim snagama i manevrima napadnu sa severa, iz okoline Harkova, sa svoje granice, i pokušaju da zadju ukrajinskoj vojsci s ledja u pravcu Limana i dalje s boka prema Siversku i Donbasu.

Ili pak, da naprave to isto ali sa juga, kroz Zaporožje. A možda i da krenu sa obe strane ako skupe dovoljno vojnika.

To bi bila ofanzivna kampanja koja bi trajala dva do tri meseca i nosila bi velike gubitke – jedno 50 do 70.000 ruskih vojnika bi bilo izbačeno iz stroja. To je maltene broj do sada poginulih ruskih vojnika i zahteva tešku vojnu i političku odluku ali bi ofanziva verovatno donela Rusiji čistu pobedu i osvajanje teritorije koju želi.

Pitanje je da li rusi imaju spremne vojne kapacitete za to i da li to politički hoće. Sve drugo za njih ih vodi u pat poziciju i dug iscrpljujući rat koji može potrajati godinama. Status quo na sadašnjim pozicijama se ne bi doživeo kao vojni uspeh u Rusiji.

Na drugoj strani Ukrajina mora još da sačeka da bi bila sposobna da napravi ozbiljniju ofanzivu. I što je najzanimljivije i njima bi glavni strateški pravac mogao biti severni deo fronta jer tamo imaju zaštitu šuma, ima manje puteva i ruska logistika je u većem problemu sa snabdevanjem. Tamo zapravo su sada i najaktivniji.

Pravac delovanja ka Mariupolju ili Krimu je za sada teško dohvatljiv ukrajincima jer je Krim tvrdjava, a i bili bi izloženi udarima sa bokova. Ukrajinci o tome pričaju više kao deo maskirovke nego što stanje na terenu pokazuje pripremu ofanzive na tom pravcu.

Zapravo, izgleda da je fokus Ukrajinske vojske ofanziva na Lugansk i odbrana Donbasa, što je dobra strategija jer mogu da po potrebi upotrebljava mobilne jedinice sa jednog fronta išalju ih na drugi, jer su na bliskom rastojanju.

Sve u svemu ako rusi ne naprave neku veliku ofanzivu u sledećih par meseci ući ćemo u rovovsku borbu u kome će se linija fronta pomerati malo tamo malo ovamo, i napredovanje će biti samo na taktičkom nivou, znači ograničeno.

I samo od politike i diplomatije će zavisiti završetak rata.

Zlatko Šćepanović