IZMEĐU NEBA I ZEMLJE
Kada ne spavam neku noć i dan, to je iscrpljujuće, između neba i zemlje, pa time opterećujem i teško bolesnu majku.
I poznati poput Bijonse imaju problema sa insomnijom.
Ako je Rendi Gardner postavio rekord od 11 dana, mislim da moj rekord u nespavanju, nesanici, niko nije zabeležio, a bio sam još adolescent, spojio sam celo jedno polugodište.
Ne smem ni da zamislim Kineza koju nakon 11 dana nesanice uz mundijal nije preživeo.
Imao sam sedamnaest godina i bio sam treći razred ekonomske škole. Imao sam svoj bend „Suton“, probe svirke, najnormalnije počeo da polažem obuku za auto B kategorije, išao na nastavu.
Odjednom se nešto promenilo u mom životu i ja sam od neuroze i jedne tablete „Lexilium“ otišao u ozbiljniju priču sa tadašnjim psihijatrima.
Pio sam šaku lekova i po preporuci tadašnjeg psihijatra išao na nastavu. Bilo je pakleno. Mislio sam da ću svakog časa nestati.
Negde baš u to vreme je nestao deda, otac moje majke. I ja sam onako potišten, utupio, ušao u jako težak period insomnije.
Drugarice iz razreda bi na pitanje moje zabrinute majke u crnini: „Gde je, Dule“!? (koja bi povremeno došla da me vidi) i drugovi bi rekli da sam „otišao da popijem svoje lekove“…
Slušao sam album grupe Merlin, „Peta strana sveta“, stih pesme „korak moj od olova, još ti ne da zaspati“…
I negde u drugom polugođu sam „dobio krila“, jer sam uz podršku bližnjih i drugova u razredu prebrodio moju krizu, nesanicu, i od stanja inferiornosti postao superioran.
Vozio sam biciklu kroz školski hodnik, gledajući kako to radi drug iz generacije iz IV-3 s nadimkom Pjotr. Ludilo jedno. Cirkus.
Čičkica me posle odvukao kod direktora koji mi je bio stric. Al’ dobro. Nazdravio mi je čašicom konjaka s vrata: „Živeli“!
Negde baš u to vreme, 21. septembra prošle godine, i sve tako kada su mi se nesanice sve češće javljale na 7 dana, na 10 dana, onda na svaka 3-4 dana i opet neprospavani noć i dan. Opet sam beznadežan, očajan i uspaničen, morao pokucati na vrata stručnjaka i od tih lekova mi je bilo samo gore. Očekivani efekat da prođe dve-tri nedelje i bude mi bolje je izostao.
Znao sam da spojim i tri noći bez sna. Onda sada pijem jedan lek za nesanicu, koji mi koliko toliko obezbedi san.
Kada ne spavam neku noć i dan, to je iscrpljujuće, između neba i zemlje, pa time opterećujem i teško bolesnu majku. Negde krajem prošle godine, 14. decembra (kada mi je brat od strica nažalost preminuo od posledica srčanog udara) sam od redovne terapije i nesvestice pao ispred kupatila. Šećer u krvi mi je bio 9, iako sam u periodu nesanica radio laboratoriju i šećer mi je bio u granicama normale 4,9.
Danas, po preporuci kliničkog psihologa, pijem čaj od matičnjaka, kakao i dosta vode.
Opterećuje me anksioznost svakog jutra, a sve to „pobeđujem“ kreativnošću, doduše za kratko. Skeniram stare crno-bele fotografije, uz po koju kratku priču, za taj period.
Što se tiče perioda kroz koji sam prolazio, od kako se tata upokojio još 21. februara 2021. godine, po nekim stručnim ljudima moje suze nisu okej! I nalaze uzrok moje velike tuge koju ljudi sa foruma zovu „depra“ – depresija.
Po nekom stručnjaku, moje suze su ok i normalne, al’ dobro. E sad, mislim da sam od 21. septembra 2021. imao do sada, nepovezano, bar dvadeset i dve neprospavane noći.
Jednog jutra sam nakon probdijene noći i redovne terapije imao osećaj kao da sam na Marsu. Ma, užas jedan.
Vera u Gospoda mi je dala snage da krenem dalje ili ispočetka, ne znam. Sveštenici su mi opet čitali molitvu za zdravlje, ispovedio se i ja sam se nekako vratio postu, po preporuci bližnjih, pričestio se.
U posnim smo danima, kada se pripremamo da dočekamo najradosniji praznik Božić. Noćas sam spavao od 2-7 h. Legao ranije, u 22.30 h, ali san nikako da dođe. Prevrćem se takođe do 9h.
Bitno je da čovek legne u isto vreme, bez obzira na broj sati sna.
A nesanica je podmukli neprijatelj, koja nam govori o nekim lošim navikama tokom dana:
– briga,
– dosta vremena „buljenja“ u smart telefone,
– uzbudljivi i angažovani filmovi,
– stresovi,
– fizička neaktivnost,
– obilna večara.
U jednom trenutku mi je kao slamke spas u noćima bez sna bila i knjiga Emilijana Siorana „Krik beznađa“.