POSESIVNA KUĆA
Moja kuća uvek nešto zanoveta! Promaja. Tras! Šta smera? Ulazna vrata se zatvoriše. Krpu u šake! Rad oslobađa!
Vrata su otvorena. Odzvanja tišina. Kuća poziva da uđem. Možda dobrodošlica?
Koraknem u predsoblje. Ogledalo me pakuje u ram. Prikovan zurim u portret cinika. Grimasom bljujem zlotvoru ekspresionizam u lice. Tako je bolje! Pokušavam da izađem iz okvira!
Senka paklene scenografije preobražava se u spodobu dijaboličnog mađioničara! Cilindar, frak, maše štapićem. Trik, trak. Nakrivi šešir. Strah!
Rešetke slike ne daju van! U ogledalu sam, zaključan! Visim sa zida, izlaza nema. Iz sveta otet, usisan.
Instinkt preslišava. Zdanje je gotovo znano. Sto od mahagonija. U pozadini ljulja se fotelja. Dnevna soba proviruje zaverenički. Kuhinja se cereka. Komoda se za stomak drži. Smeju se budali!
Napregnem mišiće i udarim u staklo. Raspalo se! Krvavo čelo. Boli glava. Probih se u spavaću sobu. Zid pegav. Vreme je da se kreči. Stolarija neofarbana, malo buđi na plafonu. Udarac vraća u stvarnost. Sruši se grozan na javi san. Prašina, rutina, opet paučina.
Moja kuća uvek nešto zanoveta! Promaja. Tras! Šta smera? Ulazna vrata se zatvoriše. Krpu u šake! Rad oslobađa! Nemaš kud! Oživeo si razmaženu damu od cigala! Čujem glas! Nagizdaj vešticu, podiđi joj, to ti je spas!