RADNIK – DOSTOJANSTVENI POZIV
Kroz rad vernik postaje saradnik Boga u Domostroju spasenja. Podvigom rada on stiče Božiji blagoslov i pohvalu u Svetoj Božijoj Crkvi.
U ovom tekstu episkopa budimskog Danila (Krstića) kaže se da vernik kroz marljivost stiče Božiji blagoslov i svaku pohvalu od Njega.
Čovekov rad je dobio svoj visok smisao još u prvim glavama Biblije. Bog, kao Tvorac Neba i zemlje, tu je prikazan kao najveći Radnik, Umetnik, Koji je tokom šest dana stvorio ceo svet, a stvorio ga je veoma lepo. Sedmi dan je počinuo. A, pošto je čovek sazdan po liku Božijem i prednaznačen da dostigne podobije Božije, potpuno je prirodno da je, odmah od prvih koraka u svome životu, uzevši Boga za svoj ideal, smatrao i rad za dostojanstvo i čast jer podražava svoga Tvorca i Boga.
Posle grehopada, rad je opet bio privilegija čoveka, ali silom greha, kojom je bila narušena cela čovekova duhovna priroda, na rad je pala senka tegobe i muke. Ova gorčina i muka ne izviru iz rada kao takvog, nego je izvor te muke u grehu. I posle grehopada rad je ostao za čoveka kao moralna obaveza i kao neophodni uslov za usavršavanje i spasenje. Sasvim suprotno od mnogobožačkog gledanja na rad, blista neuporedivi podvig Bogočoveka Hrista, koji se dobrovoljno ponizio da bude običan drvodelja (Mk.6,3). Sin Božiji je svojim primerom skinuo sa fizičkog rada i najmanju senku prezira, kada je rekao: Moj Otac radi i ja radim svaki dan. On je još dodao: radnik je dostojan svoje plate (Lk.10,7).
Hristos je izabrao svoje apostole iz radničke sredine; to su bili ljudi koji su radili težak fizički posao. Neki od Apostola su i kasnije nastavili da zarađuju svoje izdržavanje radom ruku svojih. Najveći primer u tom pogledu bio je Sveti apostol Pavle. On je rekao: Sami znate da potrebi mojoj i onih koji su sa mnom bili poslužiše ove ruke moje (Dap.20,34). Isti Apostol ukazao je da je rad sveopšta obaveza, kada je napisao: Ko neće da radi neka i ne jede (2.Sol.3,10). On nije rekao: ko ne radi, jer ima mnogo ljudi koji zbog nesposobnosti, bolesti ili starosti ne mogu da rade, nego je tačno rekao: ko neće da radi, a to su oni koji svesno izbegavaju rad.
O dostojanstvu rada govorili su i Sveti Oci. Sveti Vasilije Veliki visoko je cenio fizički rad, i to je preporučivao naročito monasima koji treba da imaju viškove hrane, kako bi mogli nahraniti bolesne, odenuti nage i prihvatiti putnike namernike. Svojim svakodnevnim radom čovek održava krepost svoga tela i podstiče sve svoje sposobnosti na stvaralaštvo. I zdravlje čovekovo zavisi od njegova rada jer radom čovek stiče i duhovne vrline, kao što su razboritost, čvrstina i postojanost karaktera.
Rad je jedini lek protiv lenosti, iz koje niču mnogi gresi, kao što su dembelanstvo i besposlenost. Po društvenim statistikama, ustanovljeno je da je glavni izvor zločina u društvu sloj neradnika. Radom Hristijanin ispunjava jednu od svojih glavnih duhovnih obaveza – ljubav prema bližnjima. Kroz rad vernik postaje saradnik Boga u Domostroju spasenja. Podvigom rada on stiče Božiji blagoslov i pohvalu u Svetoj Božijoj Crkvi. Najuzvišeniji rad kao podvig je izveo Sam Bog kada je na predvečnom Savetu Svete Trojice odlučio da stvori ovaj kosmos, napravio plan o njemu i pripremio Sina Svog da bude žrtva, za grehe celoga sveta, i da kroz Vaskrsenje dokaže ljubav Božiju prema svima angelima i ljudima, koji slobodno žele da prime tu Njegovu nesebičnu ljubav.
Bog misli u delima, a ne kao filosofi i pesnici – u rečima samo. Najveći umetnik je Bog. On stvara sve uživo. Dok se slikari trude da prenesu boje neba i mora na platno, dotle ceo kosmos služi Bogu kao platno na kojem On sastavlja čudesne prizore neba i zemlje, kako ni jedan smrtni slikar ne može. Svaki zalazak sunca je posebna, neponoviva slika. Muzičari koji čuju harmoniju Nebesa, dive se Bogu kao najvećem kompozitoru. Pesnici se klanjaju Onom Koji je rekao: Nebo i zemlja će proći, a reči Moje neće proći.
Samim tim što je stvorio zemlju, sva semena i sve biljke, što daje kišu i sunčeve zrake njivama i vinogradima – Bog je najvažniji Radnik u zemljoradnji. To naši ratari i vinogradari odlično znaju. Zato se oni krste i mole na početku svakog rada. To čine i zanatlije, rudari, lekari i veliki naučnici.
Ne zaboravimo nikada da je najteži trud i zamor poneo na Svojim ramenima Sin Božiji u Njegovom radu na spasenju čovečanstva. Muke Raspetoga Gospoda, tajnu slobode, nijedan stvoreni um ne može obuhvatiti. Ali, plodove Krsta i vaskrsenja svako može okusiti jer je Hristos dao Sebe za hranu svima. Taj život večni već je dostupan vernima na Liturgiji jer Liturgija je produžena Tajna Večera.
Da bi se Tajna Večera produžavala do kraja istorije, potrebni su elementi za svaku Tajnu Pričešća – hleb i vino, pa i hram. A, da bismo imali hleb i vino, neophodni su zemljoradnici, mlinari, pekari, vinogradari. Na podizanju hrama rade mnogi talenti: graditelji, slikari, zvonolivci, vezilje, umetnici duboreza i staklarija, voskari koji prave sveće, proizvođači ulja, kandila i tamjana, umetnici u šivenju svešteničkih odeždi i ukrasa, električari… U zidanju i održavanju Božijega hrama učestvuju sve časne ljudske profesije, i tu čovekov rad dobija vrhunsko prosvećenje. Tu se naročito uvažava dar horske muzike i lepota glasa kod sveštenika.
Svi u tom smislu postaju saradnici Božiji jer pomažu sveštenike Božije, a samo njima je rekao Spasitelj: Ko sluša vas, Mene sluša. Zato je sveštenički poziv najuzvišeniji i najodgovorniji pod nebom. Jedino oni imaju apostolsku vlast da razdreše namučenu savest od grehova u Svetoj Tajni Pokajanja i Ispovesti. Jedino oni, sa posebnim rukopoloženjem od najviše jerarhije, prizivaju na Svetoj Liturgiji Presvetoga Duha da siđe na hleb i vino i da ga promeni u Telo i Krv Bogočoveka Hrista. I njihova molitva je uslišena jer stoje u pravoslavnoj veri Svetih Apostola, kojima je Gospod naredio na Tajnoj Večeri: Činite ovo u Moj spomen. A, u putiru se nalazi Telo i Krv Vaskrsloga Hrista – jedini lek protiv smrti…
Izvor: Saborna-crkva.com