ŽURAVА
Mladi ispisnici, vrsnici po školi, komšije i kolebari, spuštali su se negde od Markove kolebe, gde je Žurava bila najdublja ― sve do pod Bogatić… i nazad.
Žurava… reka koje nema! U neka stara vremena, splavarenje Žuravom, rečicom koja je tekla kroz Mačvu i selo Glogovac, za nešto veću decu, a bogami i malo mlađe momke, bilo je najveće zadovoljstvo i razbibriga.
U vreme kiša, kad Žurava nabuja i počne da se otima iz svoga korita, onom istom žestinom, kojom se grudi najlepših mačvanskih devojaka otimahu iz uskih jeleka, kod crkve glogovačke, u kolu, za Petrovdan ― ukrotiti tu rečicu, bar na ovaj dečiji način, za svakoga od tih malih splavara, značilo je, da će za koju godinu, zasigurno biti jedan od najboljih momaka u selu…
U ovoj neobičnoj lepoti nadmetanja i „muškog“ dokazivanja, uživali su svi mladi Žuravčani koji su imali svoje kolebe u Starom selu, a ponajviše, Žića Krsmanović zvani Orke i Mića Katić ― vrli potomak čuvenog buljukbaše i vojvode iz srpskih ustanaka, Sime Katića Prekodrinca. Ovi mladi ispisnici, vrsnici po školi, komšije i kolebari, spuštali su se negde od Markove kolebe, gde je Žurava bila najdublja ― sve do pod Bogatić… i nazad. Neustrašivi kao i njihovi preci, koji sklanjajući se od turskog zuluma, preplivavaše plahovitu Drinu i naseljavaše šumovitu Mačvu, nisu mnogo marili za prekor ili grdnju svojih strogih roditelja… Koliko puta su se, bez namere da to zaista učine, usput okupali u ledenoj vodi i koliko puta su bogat ulov šarana vadili iz mokrih prtenih gaća, na žalost potomstva, nigde nije zabeleženo a ni upamćeno…
U narodnom predanju, sačuvano je jedino to, da je „konstruktor“ ovog splava, bio stari prekaljeni ratnik, solunac, Marko Krsmanović Nikolić. „Tajna“ njegove izrade nije se održala u nemirnim vremenima, kao ova priča. No, najvažniji delovi splava, zbog kojih su ovi nepokolebljivi splavari, još dugo, dugo nosili posledice u vidu modrih masnica od trnovite šljivine šibe, nikada nisu zaboravljeni. Bila su to tek tri ili četiri snopa šarovine i jedno poveće krilo plota razgrađeno u Krajčinovića zabranu, zbog koga marva upade, satre i pojede sav Kolarića bostan.
I kako stari đed Bora Krajčinović upamti i prinese potomstvu, ni Mića, ni Žića Orke, dokazano ponajbolji momci u selu, na batine se nikada nikome nisu požalili.
Jedino za čim su zaista žalili te godine, bio je slatki Kolarića bostan.