MREŽA
Nije osetio bol, ali su ga noge istog trena izdale. Dok se zvuk potpetica gubio u hodniku, modra tečnost osvajala je prostor oko njegovog tela.
Ležao je u postelji i posmatrao skučenu sobu. Hotel „Bajkal“, oronula petospratnica na periferiji Omska, nimalo nije podsećao na svog slavnog imenjaka.
Otkako je napustio Irkutsk, nije sreo ružniju pojavu od ove prastare hruščovke, osim možda debelog crnog pauka koji je suvereno vladao ispucalim zidom kraj kreveta. Odvratni stvor je satima veštim pokretima pleo mrežu oko paralisane muve i delovao i više nego zadovoljan ambijentom koji je pružala bedna prostorija.
Pogled mu odluta kroz prljavi prozor. Sem čopora lutalica, Irtiš je jedini pokazivao znake života u usnulom gradu. Mrzovoljno i sporo valjao je sibirskom stepom svoje srebrnkasto telo ka nepreglednoj tajgi na severu. Kad bi se mogao prepustiti velikoj reci da ga ponese, međutim, njega je put vodio na zapad, preko Urala…
– Tanja je, otvori! – prekide mu misli poznati glas.
Nema ni pola sata kako je otišla nakon odrađenog posla. Da, odraditi je bila odgovarajuća reč za pruženo u krevetu, ali nije se žalio. To mu je bio prvi dodir s ljudskim bićem nakon tri meseca, ako se ne računaju pokeraške partije u pretrpanim vozovima, par razmenjenih rečenica s kamiondžijama, i onaj Tadžik (ili možda Uzbek? njegov nož je slabo razlikovao bivšu sovjetsku sabraću), koji je pokušao da ga opljačka na peronu u Novosibirsku.
Otključao je vrata.
– Ivan Aleksejevič – odakle ova jedva punoletna devojka zna njegovo pravo ime? – G-din Hazbulatov šalje svoje pozdrave.
Nije osetio bol, ali su ga noge istog trena izdale. Dok se zvuk potpetica gubio u hodniku, modra tečnost osvajala je prostor oko njegovog tela. Mirno je pogledom potražio pauka. Sićušni cimer je okončao smrtonosni ples, ostavivši žrtvu da se bespomoćno klati. Možda je već halucinirao, ali mogao se zakleti da mu osmonogi predator namiguje svojim minijaturnim očima.